Папири изашли на видело: Шта је нагонило Немачку да помогне распад Југославије

Документа која ближе дочаравају однос снага, савезе и атмосферу која је владала на светској сцени уочи распада Југославије недавно су постала доступна и у Србији. Разговори немачког канцелара Хелмута Кола јасно предочавају његов став, симпатије и антипатије које је гајио према Хрватима и Србима, али и личне разлоге за то.

Вилсонов дигитални центар из Вашингтона је у склопу програма „International History Declassified“ објавио више стотина докумената из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Немачке. Добар део њих односи се на распад Југославије, попут транскрипта разговора са председником Словеније Миланом Кучаном из 1991. године, или разговора са хрватским министром спољних послова о безрезервној немачкој подршци Хрватима.

Ови разговори објављени су у оквиру једног специфичног пројекта који за циљ има упознавање шире јавности са документима повезаним са историјом дипломатије и то је њихова примарна сврха, рекао је за Спутњик историчар Милош Војиновић.

Ово је у многоме олакшало посао историчарима, будући да архиви типично не откривају своја документа и не постављају их тек тако на интернет, већ историчари морају отићи до архива како би сазнали шта се у њима „крије“.

Ми смо сада, тридесет година од распада Југославије, дочекали да се постепено отварају архиви и можемо по први пут видети документа и белешке са састанака неких кључних актера. Овде конкретно нису објављена сва документа свих састанака Хелмута Кола, већ само нека, међутим, и та поједина објављена документа заиста су занимљива. Ми из њих нисмо сазнали нешто епохално због чега ће се историја распада Југославије писати другачије, свима је било познато да је Немачка давала снажну подршку отцепљењу западних југословенских република Словенији и Хрватској, међутим, сада можемо да видимо каква логика је нагонила Хелмута Кола у његовом деловању, изјавио је за Спутњик историчар и сарадник на Балканолошком институту Милош Војиновић.

Он истиче једну реченицу као врло битну и индикативну, поготово узевши у обзир колико су дипломате опрезне у оваквој врсти разговора. Хелмут Кол је током састанка са словеначким председником Миланом Кучаном изјавио да „стари рачуни с почетка века долазе на наплату“.

Спутњиков саговорник сматра да се овде ради о резоновању које има везе са општом улогом Југославије у овом делу Европе. Велике силе победнице у Првом светском рату, пре свега Велика Британија и Француска, размишљајући о уређењу простора на југоистоку Европе, подржале су стварање Југославије, јер је управо она имала улогу у спречавању будућег продора немачког утицаја на Балкан.

Један део разговора Хелмута Кола и Милана Кучана којем су присуствовали и министри спољних послова:

„Канцелар [Кол] каже да пре свега жели да објасни главни став [немачке] савезне владе. За њега нема потребе да каже где су наше симпатије. То је било евидентно свуда у Немачкој. Ми смо у ситуацији да историја поново сустиже народе Европе – поново су пред нама стари рачуни с почетка века. Ми Немци смо у јединственом положају. Има годину дана да смо уједињени, а то није било лако за наше суседе на истоку и на западу. Сама економска ситуација то чини јасним. За нас је важно да не будемо изоловани у нашем ставу [о независности Словеније и Хрватске]. Председник [Кучан] зна да се недељама говори о старим фронтовима из 1941. године.“

Видимо колико је историја играла улогу у свему томе. Кол је у разговору са различитим дипломатама користио ту паралелу да је некадашња француска симпатија према Србима била условљена њиховом међусобном историјом, али никада не говори да је немачка „несимпатија“ према Србима такође била условљена истом историјом, рекао је Војновић и додао да је француска симпатија према Србима била обликована прошлошћу, што је Кол искористио да би критиковао тадашњу француску политику.

Хелмут Кол и Ангела Меркел 1991. године.

© AP Photo / Fritz Reiss

Наставак 1941?

Кол је хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу рекао: „Спремни смо да учинимо све што је у људској могућности да помогнемо Хрватској“, након чега је додао и да „Хрватска мора да разуме, да око питања признавања независности не можемо да оживимо коалицију из 1941. године, тј. Немачку, Италију и Мађарску“.

Војиновић наглашава да је овде важно не извлачити речи из контекста и Колове речи тумачи као покушај да се ублажи хрватско незадовољство што Немачка још тада није признала хрватску независност.

Оно што је важно рећи јесте да Колова Немачка није Хитлерова Немачка, а уједињена Немачка није нацистичка Немачка, али њима је због историје било важно да се поново не створи коалиција која по члановима подсећа на Други светски рат. Оно што не може а да се не примети јесте да Кола занима више форма него суштина. Није проблем да Немачка поново подржи крај Југославије, већ је проблем што ће други у таквој политици видети понављање 1941.

Један део разговора немачког канцелара Хелмута Кола са италијанским премијером Ђулијом Андреотијем:

„Канцелар наглашава да се можда таква одлука [признање независности Словеније и Хрватске] може донети са пет или шест других партнера. Кључни аспект је да та група не сме да подсећа на коалицију из 1941. Важно је изнад свега имати Француску уз себе, можда и Шпанију. Ватикан интензивно ради у циљу признања независности, као што премијер Андреоти зна.“

„Премијер Андреоти одговара да Ватикан не жели да буде први, већ да погура другога.“

„Канцелар додаје да не би било добро да Немачка, Италија или Аустрија, или Мађарска, први признају независноcт.“

Ови документи интересантни су и из разлога што се кроз њих види колико логика државника није диктирана само савременим дешавањима, колико год они то желели да нагласе, а да историја на неки начин нагони ставове свих актера, сматра Војиновић.

Често се говорило о деведесетим годинама као о „крају историје“, а ми смо видели да се овде заправо у то време историја оживљавала у својој пуној снази и да је чак била релевантнија него раније.

Једна део разговора Хелмута Кола и Милана Кучана:

„Али ми не можемо, молим председника Кучана да разуме разлоге, да будемо једини. Идеално би било када би цела Европска економска заједница била спремна за признање независности. Али чак и кад би било само пет чланова, то је њему [Колу] прихватљиво. Његов [Колов] интерес је да се пробије линија из 1941. То је и у случају Словеније важно. Човек треба да мисли о дану после.“

„За нас Немце је важно да избегнемо две опасности: да будемо сами [у прихватању независности] и понављање констелације из 1941.“

Судар прошлости и садашњости

Милош Војиновић говори о појму хронофетишизма, односно покушају објашњавања савременог света као нечега што је потпуно одвојено од прошлости, где фокусирамо своје принципе само на основу садашњости, док заправо носимо са собом вредности и погледе на свет који су условљени ониме што се већ десило. Ово ипак, наглашава наш саговорник, не значи да је будућност јасно зацртана и предодређена, већ просто представља „јаку смерницу“.

Ситуација увек може да се промени. Да ли историја онда предодређује савезе? Не можемо рећи да историја онемогућава одређене савезе, али свакако ствара одређене врсте ограда које једну врсту савеза чине много вероватнијим од других, закључује Војиновић.

У објављеним списима налази се велики број разноликих тема, а документа која се односе на Хелмута Кола баве се различитом тематиком, од уједињења Немачке, односа унутар Европске уније, уговора у Мастрихту, па до односа Европе и Сједињених Америчких Држава.

Разлог због којег су ови транскрипти, преписке, документи „испливали“ на површину баш сад није нимало „мистичан“, већ се ради о уобичајеној архивској пракси. Војиновић објашњава да државе углавном имају тридесетогодишњи период у току којег документа нису доступна јавности, а после истека тог рока, уколико су документа сређена, јавност их може добити на коришћење. Документа у овом конкретном случају постала су доступна након једног специфичног захтева који су поднели истраживачи у самом Вилсоновом центру.