Зашто Запад подмеће да су Кинези и Срби за рат

„Колико је Кина спремна за рат?“ Уз овакав наслов у престижном часопису „Форин полиси“ иде и подтекст: „Сигнали ризика за сукоб већ трепере црвено.“

Понајвише спорна у анализи два угледна аутора (Мајкл Бекли са Универзитета Тафт и Хал Брандс са Џон Хопкинс Универзитета) јесте констатација садржана у две завршне реченице: „Моћна, али проблематична Кина иде у лошем правцу. Биће потребне сва снага и трезвеност коју Сједињене Државе и њени пријатељи могу прикупити да спрече клизање у рат.“

И поред свог труда уложеног у објашњења ових теза, овакав закључак је споран са које год стране да се погледа.

Зашто је Кина проблематична? За кога је проблематична? Због чега иде у лошем правцу? Коме је уопште потребан рат у азијско-пацифичком региону? Када су Кинези последњи пут у својој историји водили експанзионистичке ратове? Да ли САД показују трезвеност у међународним односима?

Кина „опасна“, а Америка покреће ратове

Јер, треба подвући да су само током две деценије последњег века САД индуковале и водиле ратове у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, без да се ту рачунају бомбардовања, интервенције или како год да назовемо те акције у Сомалији, Уганди, Нигеру, Пакистану, Јемену... Без да се ту рачунају и руковођења кризама попут оне у Украјини, обојене револуције, унутрашње дестабилизације читавог низа малих држава...

Али, перцепција у САД је таква. Одавно конструисани наратив тешко се мења. Или се чак уопште не може променити!?

Американци су „трезвени“, они управљају светом, свако ко се томе успротиви или ко својом политиком угрожава пројектовани однос снага доживљава се „проблематичним“. Несрећа је што се такав наратив проширио и унутар НАТО, па у највећој мери и унутар ЕУ те се о „трезвености“ и „проблематичности“ говори на идентичан начин и од стране већине званичника европских држава.

Политичка моћ САД огледа се и у томе што ће америчка објашњења беспоговорно пратити низ политичара широм света, а у Европи их је убедљиво највише. Парадоксално или не, тек неки од њих чак делују и тврђе и жешће него сами аутори и промотери наратива. Наравно, Европа нема апсолутно никакав интерес да улази у конфликте са Кином. Но, Европа није имала апсолутно никакав интерес да проблематизује релације са Русијом, па се то ипак одиграло.

Ко је „трезвен“, а ко „проблематичан“

Пресликана на балканске регионалне прилике, поларизација на „трезвене“ и „проблематичне“ даје логичан резултат. Србија је „проблематична“, то ће тако остати све док се у потпуности не прихвати конструисани наратив.

Није ствар само у Косову, или Републици Српској, па ни у увођењу санкција Русији, чак ни у чланству у НАТО... Ствар је да се „трезвеном политиком“ проглашава дословно све чиме се наратив континуално допуњава, макар то биле и чисте глупости. Макар то била и тврдња да Кинези хоће рат на сопственој територији против Американаца!? Односно, против Американаца и „америчких пријатеља“.

Ако буде евентуалног америчко-кинеског рата, у њему ће учествовати и балканске чланице НАТО. Неки су заиста поверовали у бајку како чланство у НАТО доноси економски просперитет, о томе су писани научни радови. Функција војног савеза сасвим је другачија, а функција једног потпуно хијерархијски уређеног војног савеза дијаметрално је супротна од те бајке употребљаване у пропагандне сврхе.

Када је о пропаганди реч, у делу српских медија пуно простора посвећује се дискредитацији Аљбина Куртија. Наравно, његови потези су, најблаже речено девастирајући по српске државне и националне интересе. Међутим, у конструисаном западном наративу то није „проблематично“. Он спроводи договорено, остварује преузете обавезе, партнер је западном делу међународне заједнице... Некада превише ризикује, па га каквим саопштењима за јавност критикују, али се на томе све завршава. Уосталом, да је другачије, не би Дејвид Камерон одмах након новогодишњих празника посетио Приштину, нити би Борис Писторијус кретао на „балканску турнеју“ са више него јасном поруком о циљу мисије.

Какво је „путовање“ намењено Србији

За Србију, путовање ка „трезвености“ води преко признавања лажне државе косовско-метохијских Албанаца. Наравно, путовање се ту не завршава, тај процес је континуалан, нема краја, али је његова косовска етапа важна. Најважнија!

Несумњиво, у овоме што се одиграва, са становишта српских интереса Курти јесте део проблема. Ипак, суштински, проблем је далеко озбиљнији и много дубљи. Проблем је што конструисани наратив остаје и опстаје.

Отуда и разматрања Михаела Мартенса у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ о могућностима да Србија „заузме север Косова“. Као што су Кинези за рат, тако су и Срби за рат!

Испоставило се да тактичким потезима и условно речено политичким маневрима Србија може евентуално утицати на динамику процеса и ток актуализације проблема, али не и на промену конструкције и решавање проблема. Због тога свака употреба глагола „решити“ има само једно значење.

Ма у какав контекст тај појам стављали Камерон и Писторијус, ма какве се „обланде“ користиле да се увије текући став, ма каква саопштења за јавност писале званичне дипломатије, исход „решавања“ косовског питања у наметнутом наративу може бити само један.

Зато сада постаје потпуно белодано оно на шта су многи упозоравали непосредно након потписивања Првог бриселског споразума. Непрестани уступци, усмена пристајања на споразуме, багателизација аргументације засноване на међународном праву и заобилажење уставних ограничења нису довели до решења повољног за Србију. Једноставно, такав наступ није могао променити ток процеса, није могао разградити „онај“ наратив.

Искрено, ни било који другачији наступ Србије у околностима какве су у континенталној политици не би резултирао променом тока процеса или разградњом наратива. Ипак, другачијим приступом би у српским рукама остало више, па би и преговарачка позиција била боља. Ризици таквог приступа јесу велики, али се након деценијског спровођења текућег приступа показало да и овако нису ништа мањи.

Уосталом, приступи Кине и Русије, развијани две деценије, оријентисани ка учвршћивању економске сарадње и замишљених „партнерских односа“ са САД нису се могли одржати. И једни и други напослетку су категоризовани међу „проблематичне“. А потенцијали моћи ове две велике силе су колосални, од њих зависи међународна безбедност, САД су ту морале бити опрезније и предусретљивије него приликом пројектовања сопствених интереса на Балкану.

За САД Србија остаје „проблематична“. Имајући у виду дешавања у међународним односима ту ће и остати чак и да пристане на експресну и пуну примену такозваног Шолц-Макроновог плана.

Путовање ка „трезвеним“ одвијало би се новим попуштањима око Републике Српске, увођења санкција Русији, до чланства у НАТО. Успут, подразумева се, још и испуњавањем нових и данас непредвидивих услова. Не би представљало изненађење да у таквом расплету српски војници заврше на кинеској територији ратујући против Кине која жели рат! Како год да се окрене, неки рат се помиње. Нажалост, али је тако.

Србија на Косову брани много! Много у смислу не само текућих државних и националних интереса, него и у смислу будућности наредних генерација. Зато су даљи уступци незамисливи, а нова попуштања контрапродуктивна.

Без обзира што неће бити пријатно и даље слушати како смо „проблематични“. Упркос томе што сврставање међу „проблематичне“ производи и неке врло конкретне ризике. Променом приступа ризици не би постали ништа мањи. Уосталом, међу тим „проблематичним“ више нисмо сами.