Живко Зеленбрз, дете са списка Диане Будисављевић: Ланчић и плочицу са бројем 1128 и данас носим

Музеј жртава геноцида приредио је трибину из циклуса „Сусрет са историјом - Када прошлост проговори“, где је јавности представљен Живко Зеленбрз, односно родом Иванчевић, идентификован са списка српске деце коју је из усташког логора спасла Диана Будисављевић.

Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић је, отварајући скуп, подсетио да њиме почиње програм обележавања Дана државности Србије, и да је за ову прилику изложен недавно пронађени списак спасене српске деце, који су сачинили Будисављевић и њени сарадници током Другог светског рата.

Списак који је на скупу у Народној библиотеци Србије изложен у витрини, био је отворен на странама са подацима Иванчевића, његовим именом и презименом, именима оца и мајке, процењеном старошћу, датумом кад је из логора доведен у Загреб у другој половини 1942. године и удомљен код породице Зеленбрз.

Према његовим речима, са списка спасене деце из усташких логора прво су недавно идентификовали Живка, процењена старост му је 1942. било пет година, и на основу списка није имао браће и сестара

Од личне заоставштине Зеленбрз је имао акт о усвајању, додели новог презимена и вероисповести, као и плочицу коју су му са бројем 1128 доделили Будисављевић и њени сарадници, коју и данас носи.

Зелебрз је рекао новинарима пре скупа да и данас носи ланчић, јер му то није сећање, него део њега.

Након што је након осам деценија коначно сазнао своје право порекло захваљујући списку Будисављевић, 83-годишњи Зелебрз је рекао да ипак неће враћати своје право презиме Иванчевић.

Каже да након што су га Зелебрзови удомили у Загребу 1942. године, његова друга мајка излазила у сусрет свима који су током година долазили да покушају да установе његово порекло.

„Ја сам од тога бежао од малена. Кад је мама умрла, једног дана ми је прорадио клик да идем да видим шта је то у Јасеновцу“, признао је Зелебрз.

Кад је напослетку сазнао за своје право име и порекло, Зелебрз је рекао да је прошло „превише година и прашине пало”.

„Неко би очекивао да се страшно осећам. Ја сам срећан да коначно знам, али је превише времена прошло. Мало сам равнодушан, али то не умањује вољу да признам своју матер“, рекао је Зелебрз.

Ристић је рекао да ће се заложити да Зелебрзу буде додељено српско држављанство, како би имао документ са својим правим идентитетом.

Хрватска историчарка Наташа Матаушић, која је докторирала на теми акције Будисављевић, присетила се да су јој „неки од најтежих тренутака у животу“ били док је обрађивала фотографије деце из завода попут оног у Сиску, где је био Живко.

Матаушић је рекла да је на неким фотографијама нашла забелешке о имену и удомитељу, али да је „на великој већини био само крстић - дете је умрло“.

„Суочавајући се са документима и фотографијама у мени је нарастала мука. Морала сам оставити по страни. Нисам могла психички поднети фотографије мртве деце логора у Сиску“, рекла је Матаушић.

Према њеним речима, Будисављевић је заслужна што је децу извлачила из логора и што су нека била усвојена и добила сретно детињство.

„На картотеци је покушавала уписати што је више могуће о сваком детету. Међутим било је деце која су била сувише мала. За најмање нико није могао давати податак. Правила је картотеку и албум да се деца могу повезати са родитељима после рата“, навела је Матаушић.

Према њеним речима, већина удомљене деце се након рата вратила својим православним родитељама, али је било деце која никад нису зазнала да су усвојена, нека су сазнала, али се нису хтела вратити у родни крај или су читав век посветили истраживати порекла, али нису успели.

Историчар и помоћник директора Архива Републике Српске Владан Вуклиша је рекао да је да је током Другог светског рата постојала као „пропагандна тропа да НДХ није била ни независна, ни држава, ни Хрватска“.

Према његовим речима, та пропагандна формулација је имала јасну функцију да привуче Хрвате да се прикључе партизанском покрету, „што је у неку руку било успешно“, али данас као полуистина за историјско памћење и историографију нема велику научну функцију.

Вуклиш је додао да се том формулацијом хтело рећи да усташки покрет не представља хрватски народ, и да се са тим као историчар фактички слаже, јер то није био репрезентативан политички покрет који је имао плебисцитарну подршку Хрвата.

„НДХ је направљена за хрватски народ, али добар део је није као такву прихватио, или је био индиферентан. Није била независна, јер је служила интересима фашистичке Италије и нацистичке Немачке, али је у формалном смислу била призната“, истакао је Вуклиш.

Према његовим речима, касније се на простору окупиране Југославије НДХ није признавала као државни апарат, већ као терористички апарат који је проводио злочине.

Вуклиш је додао да се НДХ мора и може описати као држава, јер „да би се спровео геноцид потребан вам је државни апарат“.

Погледајте и: