Сведочанство финског новинара: Евромајдан је био типична обојена револуција и операција ЦИА

Евромајдан је био врло типична обојена револуција, операција ЦИА. Постојале су организације које је финансирао Сорош, америчка амбасада, америчка помоћ је била јако укључена, каже за Спутњик Јанус Путконен, фински геополитички аналитичар и истраживачки новинар Патриотске мреже, који је радио у Кијеву у априлу 2014.године.

Били сте у Кијеву у априлу 2014. године, током трећег Мајдана. Зашто сте отишли тамо?

Пре свега, Мајдан је био јако искривљена слика. На Западу је о томе постојала нелогична представа. У то време сам био уредник финских вести. Имао сам сајт вести, који је и тада био прилично познат. А пратио сам ситуацију од кризе у Украјини, која је била исход и наставак на геополитичком плану дешавања у Средоземном мору. А када је ситуација почела да се захуктава у Украјини, било је врло јасно да је све због Севастопоља. Све је било у томе да се Русија заглави у блату у сопственом дворишту. Цео Евромајдан, и како је настао, а онда се трансформисао у државни удар Десног сектора, који се заправо догодио у фебруару.

Али, онда је дошло до ситуације да Мајдан није престао после пуча, већ се наставио. А западни мејнстрим медији су само, знате, све ућуткали након што је председник Јанукович збачен са власти и почео неуставни пуч. Али било је хиљаде и хиљаде људи који су се побунили на Мајдану. А на ова питања није било одговора. И једини начин је био да се мало разуме шта се дешава, јер сам схватио да је Евромајдан био врло типична обојена револуција, операција ЦИА. Постојале су организације које је финансирао Сорош, америчка амбасада, америчка помоћ је била јако укључена. А онда у децембру, када се то претворило у државни и насилни удар, све је било веома помешано са оним што се догодило у Сирији 2011. Видео сам много паралела између украјинских догађаја или догађаја у Кијеву са оним што се раније догодило у Сирији.

Али, није било приче о овом трећем Мајдану. Знате, имали смо први, па је био други. А шта се дешава на Мајдану у марту? Зато сам отишао, имао сам могућност да тамо отпутујем. Ишао сам са финским адвокатом који је такође студирао геополитику и био је мој пријатељ. Отишли смо да боље видимо шта се заиста дешава на Мајдану. Провео сам тамо много дана, посматрајући ситуацију, а оно што сам сазнао је једна потпуно прећутана ситуација. И даље, до дан данас људи заиста не разумеју, ни у Русији, ни на Западу. Постоје украјинске патриоте које су окренули леђа пучу и покушали да исправе ствари. Али, нажалост, трећи Мајдан није успео и није добио подршку, геополитика је кренула даље и почео је рат у Донбасу.

Поменули сте да сте током свог боравка у Кијеву били ангажовани на писању извештаја и састајали се са политичким и војним лидерима. Какви су били ваши општи утисци? Да ли су ти људи били отворени и искрени према вама?

Пејзаж је био потпуно исти као у децембру и јануару, све до фебруара, зидови су били ту, све је било нетакнуто. Цео Мајдан је био {тамо}. Али природа Мајдана се радикално променила. И то је за мене био шок јер то нисам очекивао. Нисам знао шта се дешава, зашто одржавају Мајдан, зашто борбе нису престале. Промењена је власт, зашто се и даље буне? И ово питање је требало да се одгонетне и ја сам га схватио. Имао сам прилику да упознам вођу, политичког вођу Мајдана и војног вођу Мајдана. Имали смо фантастичну дискусију неколико сати у ресторанској просторији тамо на Мајдану и дали су мени и мом партнеру, финском адвокату, могућност да питамо шта год желимо. Били су потпуно отворени према нама. Тако да смо имали много питања да поставимо, а ови људи су били значајни.

Били су тамо скоро од почетка, али су били против Десног сектора. И то је цела поента. На Мајдану су била два кампа – националиста и патриота. Патриоте који су били на Мајдану намамљени су тамо идејом борбе против олигарха, да се Украјина заиста осамостали, да има неутралан став јер су проблеми који су довели до прављења Мајдана били велики... Највећи проблем у Украјини је била корупција, а иза корупције су стајали олигарси. А већину олигарха у Украјини подржавали су западни банкари и корпорације и други. А украјинске патриоте су биле потпуно против Порошенка или других познатих украјинских олигарха који су тада преузели власт од Јануковичеве владе, па када су схватили шта се дешава покренули су побуну унутар покрета Мајдан. И то је отишло далеко, били су веома моћна већина после Мајдана. Зато се о томе никада није говорило у западним медијима. Схватили су да ће у Одеси доћи до велике провокације. Унапред су ми рекли да ће доћи до рата у Донбасу. Упозорили су ме на то. Рекли су да ће овај покрет Десни сектор бити створен као нацистички батаљони. И сви ови ловци на главе су били међу њима, и они су се борили против целе идеје да се овај покрет Мајдана промени као национални, који је тада постао Украјинска национална гарда и батаљон Азов, батаљон Донбас. Сви су покушавали да регрутују ове патриоте и они су били апсолутно против.

Шта сте лично видели што је на вас оставило трајан утисак? Можете ли се сетити неких конкретних детаља?

Био сам сведок ситуација када су момци из Десног сектора покушали да приђу њиховом штабу на Мајдану, а нису их пустили унутра. Тешко су их претукли. Националисти су покушали да прођу кроз Мајдан са великим бандама. У рукама су имали бакље. И видео сам како су патриоте тукле све националисте. Побегли су одатле. Дошло је до тешких сукоба између патриота и националиста. Дакле, била је веома напета ситуација када сам био тамо. Такође је било веома опасно. Тако сам видео ситуацију својим очима и има могућност да разговарам. А ови момци које сам срео, који су били вође трећег Мајдана, никада не би подигли оружје против своје руске браће. Били су апсолутно љути због онога што се догодило и осећали су се изданим од стране вођа покрета Мајдан. Они су били тамо да се боре против олигарха.

Документовао сам колико сам могао, нису нам дозволили да их снимимо. Имали смо занимљив разговор, али нису дозволили да им сниме лица. Мислим да су имали неке надимке. Али док смо ми седели у кафетерији било је очигледно да разговарамо са шефовима јер су они издавали све наредбе. А онда смо са овим вођама шетали по Мајдану. Наравно, они су били вође, јер су сви били под њиховом командом, тако да је било очигледно да разговарамо са правим људима. И стварно су ми се свидели ови момци. Били су то добри момци и јако ми је жао што их нико није подржао.

Подржавали су их обични грађани Кијева који су им доносили храну и давали неке донације. Али њих је, знате, подржавао јадни украјински народ. Њих није подржала Русија. Њих није подржао ни кијевски режим, ни било који други, нити било који олигарси. Били су то добри људи који су се борили против идеје која је настала пучем на Мајдану.

Гарантујем вам да је било јаке подршке за овај трећи Мајдан, они су били много јачи, много већи покрет него што је Десни сектор икада био. И да су добили подршку историја би се у Европи писала сасвим другачије него што се пише данас. Али тај тренутак, нажалост, нико није искористио.

Веома хваљена заоставштина немира на Мајдану је такозвана „Небеска стотина“, термин који су Украјинци усвојили за оне који су погинули током месеци антивладиних протеста 2013-2014. Шта сте чули о тим људима када сте били у Кијеву?

Било је много питања. Лидере смо питали за крвопролиће и они нису били вољни да о томе разговарају. Мислим да су Десни сектор и националисти и хунта почели да их хвале као мученике. Ови момци које сам упознао знали су истину о томе. А истина је била да им је пуцано у леђа. Поклало их је сопствено руководство. Наравно, реалност од тада је управо доказала чињенице. И лично када сам извештавао о овим масакрима, шта се дешавало међу демонстрантима или хулиганима, једноставно нисам видео логичан одговор зашто би тешку силу, Беркут, употребили против покрета Мајдан. Зато што им је било забрањено да користе било какву силу. Сви су видели како се на полицију пуца. И не знам коме је разуман тај поглед, али сам плакао када сам гледао Беркутовце. Само није било логике. Зашто би дозволили Беркуту да отвори ватру ако су били спречени да искористе чак и нормалну полицијску тактику да пруже отпор. Они су само били тамо, стајали и примали ватру. Тако да никад нисам веровао да је овај масакр урадила полиција, јер није било доказа. Сви докази које смо имали испитани су скоро одмах када се то догодило. Дакле, мора постојати логика у истини. У истини увек има логике. И овај масакр је учињен само да би се оправдао оружани удар који се тада дешавао.

Сада знамо много о томе шта се заиста догодило пре десет година. Знамо поуздано да су их стрељали плаћеници. Знамо чак и ко су били, њихова имена, њихове чинове, њихове организације и вође са именима, са чињеницама. И наравно, знамо да је влада која је била влада хунте та која је поставила Петра Порошенка, подигла га на власт. Али у то време било је мало тешко говорити о томе. Да. Натерали су ме да се запитам још више него што сам раније испитивао.

Савремени подаци показују да је међу том „Небеском стотином“ било људи који нису имали везе са снајперистима или протестима и који су умрли, на пример, од упале плућа, срчаног удара или чак од компликација повезаних са алергијом. Шта мислите о самој идеји да се створе ови посебни хероји Мајдана?

Када сам извештавао о балистичким и видео подацима, наравно, на тим познатим сликама има само неколико случајева. Ситуација је била веома чудна јер су тамо намамили много наркомана и других људи. Постојала је, знате, бесплатна дрога за све унутар Мајдана када је Десни сектор био унутра и сви су били плаћени. Тако да мислим да су људи који су злостављани да би се створила илузија некаквог јавног отпора били из најсиромашнијих друштвених слојева украјинског народа, а већина њих је била из далеких села.

Али зашто би неко измислио ове нове хероје за Украјину?

То је било само за пропаганду. Оно што сам видео на Мајдану било је у холивудском стилу, као филм Побеснели Макс. Било је то као да је холивудска сцена постављена усред главног града. И створено је као представа да изгледа као народни устанак. А да би то урадили, заиста су користили обичне људе.

Али унутар Мајдана, наравно, постојали су ограничени ресурси медицинских услуга и других разумних акција. Дакле, заиста, ако је 50 наркомана умрло током два месеца унутар овог сценарија, највероватније се то догодило. Било је зимско време и веома хладно. А насиље као насиље... Колико се активиста Мајдана тукли до смрти само да би отели новац једни од других или колико су користили насиље?

Када су ови патриоти то почели да схватају… Колико су се међусобно убијали да би одржали дисциплину због правца у ком су били принуђени да се креће? Не знам, али морамо да постављамо ова питања веома гласно јер је то био апсолутно насилан покрет изнутра, а коришћена су сва могућа средства да би се приказала сјајна слика, инсценирана велика слика западном свету да се нешто другачије догађа.

„Зовемо их „Небеска стотина“. Поштујемо их као истинске националне хероје. Поздрављамо њихово херојство“, рекао је Порошенко у обраћању америчком Конгресу 2014. Да ли је ово нова митологија посебно створена за украјинску државу? Која је њена сврха и да ли се ови митови могу користити за манипулисање јавним мњењем?

То је било веома корисно, овај мит, у годинама, рецимо, од 2014. до 2016, можда само 2015, због украјинских војних планова или планова Пентагона, заправо их је направила Ренд корпорација управо за лето 2014. А онда када су покушали други пут 2015. у зиму, они {Небеска стотина} су били важни у том тренутку. Овој новој власти је било потребно неко мучеништво да би нашла неку врсту супериорности, да су ОНИ жртве. Зато што су нападали и убијали десетине хиљада украјинских Руса, а да би оправдали крвопролиће над руским становништвом у Донбасу, било им је потребно оправдање другом крвљу, њиховом крвљу.

Али, када су људи почели да схватају да се не ради о Мајдану, све је у геополитици. А када су ови нацистички батаљони поражени од бранилаца Донбаса, прво у лето 2014. у Иловајску и у Дебаљцеву 2015. године, након тога се игра променила када су направљени споразуми из Минска. Све је дигнуто на међународни ниво. А после тога су остали само као мит. И када су људи питали за истину, када је полиција Беркут хтела да зна истину и полиција која је била ту, када су жртве и рођаци жртава желели да чују истину, нова власт је показала да нема апсолутно никакву вољу да копа по овоме и да заиста види шта се дешава. И наравно, то је изазвало велике сумње. Дакле, прво је то било веома корисно, али је онда прилично брзо постало терет за нову украјинску владу. Нису хтели да причају о томе. Запад није хтео да прича о томе.

Зашто сте одлучили да се преселите у Луганск?

Први пут сам дошао у Донбас 2015. године, одмах након Дебаљцева. Споразум из Минска је постигнут. Послао сам пријаву да дођем и одобрено ми је. Био сам у првој групи, скоро недељу дана сам провео у Доњецку 2015. Заиста сам покушавао да пратим шта се дешава у Донбасу, али када сам сам дошао овде видео сам пуну истину и апсолутно разумео тежину информационог рата који је вођен против руског становништва у Украјини. И било ме је тако срамота што сам западњак. Хтео сам само да почнем да помажем, да сарађујем и да учим јер сам нашао нешто што је једноставно било невероватно.

Није било плана. Није било Ренд корпорације, ови људи у Донбасу и ови команданти, они су променили светску историју јер то није било планирано. Све је било веома другачије. То није био план Москве. То није био план Пентагона. То није био план нигде у Украјини. То је планирано у главама људи у Донбасу. А покрет отпора је успео да савлада све изазове и рођене су нове републике.

Главни, највећи проблем био је то што није постојала званична међународна мрежа вести. И било ми је тешко да добијем информације од било којих извора из Донбаса. Дакле, то је била прва препрека. Друга препрека је била то што је овде било много западних пропагандиста који су причали много лажи о томе шта се заиста догађало. Па како онда давати међународним изворима званичне информације из Донбаса, из Луганска, Доњецке Народне Републике и истовремено подржати новинаре и покушати спречити локалне пропагандисте да воде информациони рат у главама западних људи?

Направио сам план. Када сам био овде на турнеји за новинаре, разговарао сам са министром спољних послова Доњецка и рекао сам да постоји неколико питања којима треба да се позабаве и да имам визију о томе. Онда сам разговарао у Москви када сам се враћао кући. Пут је организовао московски бизнисмен, рекао сам му за ову идеју и он је подржао. Вратио сам се кући и почео да планирам Доњецку међународну новинску агенцију и прес центар. И настала је, новинска агенција Донај. Генерални план је одобрио шеф Александар Захарченко. А 15. јула 2015. преселио сам се у Доњецк. Радио сам, направили смо новинску агенцију, прес центар. Заједно са званичницима креирали смо Информациони одбрамбени систем Донбаса. И био сам задужен за то све док Александар Захарченко није брутално убијен 2018. Тада сам изгубио шефа. А када сам изгубио шефа, изгубио сам и финансирање. Изгубио сам пројекат. Тако да сам изгубио све. Пошто сам радио у Доњецкој и Луганској Народној Републици, једноставно сам волео Луганск. Изабрао сам да живим у Луганску, где још увек живим и радим.

Колико је оно чему сте присуствовали током немира на Мајдану утицало на вашу одлуку да се настаните у Донбасу?

Много. Осећао сам јединство са украјинским становништвом које је било мирољубиво и поштовало устав. Осећао сам заједништво са Беркут полицијом. Знао сам да у земљи има добрих људи, а да у Украјини има само жртава. Не мрзим Украјинце. Није ништа лично. Али људи из Донбаса су најпаметнији људи у целој Европи. Својим рукама су зауставили западну хегемонију. За то је потребна оваква, посебна популација, моћ рудара, они момци који иду километар испод земље да се боре са таквим изазовима изнад земље.

Када сам дошао овде, уопште није било банака. Није било олигарха, није било финансијских институција, само две централне банке, Луганска и Доњецка централна банка. Овде није било дугова. То је нова могућност за човечанство. Овдашњи људи понекад не разумеју чега су ослобођени. Али пошто сам ја западњак одрастао у Финској и разумем шта је Запад и геополитички, знам из чега су ове слободне републике рођене. И био сам веома задовољан када сам схватио да је овај ниво руководства и цивилизације овде тако висок.

Мушкарци су и даље мушкарци. Жене су апсолутно прелепе. И то даје наду. У Финској сам већ изгубио наду. Овде сам имао могућност да се преселим, да радим и помажем, да учим од народа Донбаса о правом патриотском отпору, који није ни против кога, овде нема мржње према Украјинцима. Украјински театар је радио све ове године. Не видим никакву мржњу у нашој одбрани. Не нападамо никога. Истина и правда су за народ Донбаса. И наравно, чекали смо и борили се и били стрпљиви да Русија коначно дође да нам помогне. Да нам заиста помогне. И дошла је. Била је то дуга борба, али победили смо.

Погледајте и: