Америка више нема издржљивости за победу у великом сукобу /видео/

Познато је да САД највише дају за војне намене. Њихови издаци троструко су већи од кинеских, десетоструко од руских. Заправо, виши су од збира војних буџета једанаест наредних држава на листи највећих „трошаџија“ за оружане снаге.

Наравно, често је незахвално само на основу овако презентованих података, без калкулисања утицаја других индикатора и фактора, формирати закључке. Баснословна издвајања, која у овом тренутку премашују 800 милијарди долара годишње могу значити нешто, али некада не морају значити апсолутно ништа.

Питање је шта се са чиме мери и упоређује, на које пројекте се и колики новац троши, какви се ратни или геополитички циљеви желе постићи?

Улажеш у војну моћ која – пропада

Углавном, за ову анализу неопходно је да се ти подаци сагледавају овако како су представљени, у номиналном износу. Несумњиво, САД настављају са својом старом политиком одржавања високих улагања у безбедносне структуре. Што онда значи и да су јаке војне снаге основно средство одржавања америчког утицаја широм света. Такви примери већ су виђени кроз историју, у различитим епохама уочавани су у приступу појединих империја. Упарена са развијеним механизмима контроле политичких система и разрађеним матрицама стварања економске зависности других држава, војна моћ може обезбедити дугорочни утицај у међународној арени.

Међутим, поставља се питање до када примена такве стратегије може трајати? Поједине империје које су имале такав приступ у различитим епохама свеједно су пропале! Шта су били узроци њиховог пропадања?

Један од најважнијих предуслова развоја војне моћи намењене за вођење офанзивне спољне политике (а што је случај код империја!) јесте „економска база“. У том контексту се отварају и теме америчке „издржљивости“ и „пренапрегнутости“. Јер, посматрајући индикатор америчке „индустријске моћи“, евидентно је да она опада.

Највећа „индустријска сила“ на свету јесте Кина, са уделом (у зависности чији подаци се узимају) између 28 и 31 посто глобалне производње. Што је скоро по двоструко више од америчке производње. Заправо, Кинези производе више него САД, Јапан и Немачка заједно.

Објашњења како се раст америчке економије заснива на неиндустријским секторима, те да је то разлог наведеног односа снага који не показује реално стање ствари, поред тога што су дискутабилна, уједно су и неупотребљива.

Немачки пример

Ратови се не могу планирати и изводити без „залеђа“ које осигурава развијена индустријска база. Свакако, и стабилно снабдевање енергентима и ресурсима, пошто без тога нема развоја индустријске базе.

И поред муњевитих успеха остварених „блиц кригом“ немачка ратна машинерија већ се у јесен 1941. године сусрела са проблемом снабдевања. Бродови су остајали у лукама, а на француским пољима трунула је летина намењена транспорту за Немачку. Потрошња горива је рационализована до крајњих граница. Две године касније, након упорних бомбардовања немачких производних капацитета и саобраћајних чворишта ток рата се „окретао“ за 180 степени, између осталог и због чињенице да је производња челика у САД и Великој Британији била на историјском максимуму, док је у самој Немачкој опала за 200 хиљада тона.

Генерално, порасту америчке војне моћи непосредно пред Други светски рат и током њега претходило је јачање „индустријске моћи“.

Исто се уочава и код Велике Британије у другој половини деветнаестог века. Обе земље су у посматраним периодима покретале преко 30 посто глобалне производње.

Такмичења током ратова

Ратови су такмичења у производњи, једнако колико и директна сукобљавања на фронту. Страна која је способна да издржи у овом такмичењу на добром је путу и да оствари победу у рату.

Сукоб у Украјини недвосмислено потврђује ову тезу. Исто као што показује да деиндустријализована Европа, све заједно са ништа мање деиндустријализованим САД и Канадом све теже надомешћује „брзу потрошњу“ оружја, средстава, муниције...

Иницијатива Доналда Трампа о реиндустријализацији америчке привреде није у пуној мери ни прихваћена, а камоли реализована. То се данас показује као стратешки недостатак.

У евентуалном рату са противницима „средње јачине“, регионалним силама које имају незанемарљиве конвенционалне капацитете и солидну индустрију, без ослањања на савезнике и вазале (унутар НАТО, али и регионалних актера у деловима света где се изводе војне операције) САД просто не могу победити.

Неизвестан је исход и ако у акције укључе савезнике и вазале. У рат би лако ушле, али није најјасније колико би у таквом сукобу издржале и како би из њега изашле.

О пројекцијама потенцијалне радикализације конфронтације са Русијом или евентуалног циљаног рата против Кине тек је тешко говорити.

Претерана самоувереност појединих коментатора, који тезу о неприкосновености америчке војне моћи темеље на једноставној компарацији војних буџета, па тако долазе до констатација како су троструко „јачи“ од Кинеза и десетоструко од Руса, није заснована на „чврстим темељима“.

САД нема издржљивост за велике сукобе

У стању у каквом су данас, Сједињене Државе немају „издржљивост“ за улазак у шире оружане сукобе. Пошто, са становишта геополитике, САД данас плаћају цену „пренапрегнутости“. На превише места (географских локација) су своје спољнополитичке интересе штитили војним ангажманом. Немогуће је да се повуку из низа геополитичких жаришта без крупних политичких последица. За политичким последицама иду и оне које се директно тичу економије.

Постоје ли политичари спремни да плате толику цену? Постоје ли елите спремне да то прихвате?

Са друге стране, даљи ангажман у истим тим геополитичким жариштима кошта. Ко ће то да плати? Од чега ће да плати? Екстремно високи војни расходи одржавају се захваљујући непрекидном доштампавању долара. Што је за САД најгоре, доштампавањем долара, посматрајући релативни однос снага „индустријске моћи“, не смањује се заостајање за Кином. Напротив, тај однос се и даље „помера“ у корист Кинеза. Да би се то све „преокренуло“ на полу САД, неопходна је најмање једна деценија стрпљивог и упорног рада.

Наведено не значи и да ширих оружаних сукоба неће бити. Поједине империје су, током својих историјских „залазака“ ратове виделе као једино решење за „преокрет“. Брже и ефикасније средство од стрпљивог и упорног рада у циљу повећавања „издржљивости“ и смањивања „пренапрегнутости“. Разлог за прелазак на „ратну економију“ захваљујући којем је могућа и експресна реиндустријализација. Хоће ли се нешто слично поновити?

Несразмера између војних расхода и удела у глобалној производњи код најважнијих актера међународних односа лако је уочљива чак и за просечне посматраче политичких дешавања. И то једноставно није нормално. Представља крупну аномалију, која може произвести свашта у светском политичком систему.

Пре или касније, у већој или мањој мери.