На Западу ништа ново: Фашизам поново маршира /видео/

Честитајући режиму у Кијеву 10. годишњицу пуча на Мајдану, председница ЕК Урсула фон дер Лајен своје поздравно слово закључила је покличем „Слава Украјини“ украјинских нациста из Другог светског рата. То је нова нормалност, јер и канадски парламент овацијама поздравља украјинског нацисту, а суд у Италији фашистички поздрав проглашава дозвољеним.

Уосталом, онај деда немачке шефице дипломатије Аналене Бербок, за кога се сад испоставља да је био „безусловни нациста“ а унука је на њега поносна, имао би због чега да буде задовољан. Његово (не)дело, наиме, није пропало када су сви мислили да јесте. Само је било прикривено.

Десет година Мајдана

А сада се поново помаља, и то све гласније. Велика операција нормализације нацизма и фашизма на Западу је увелико у току. Тако да у Нешвилу у Тенесију, на пример, (нео)нацисти сасвим слободно шетају уз кукасте крстове и позивни број 2218, што је шифра за bring back Adolf Hitler, вратите Хитлера...

Ова перверзна намера је, наравно, почела да избија на видело управо у Украјини пре 10 година када је наследницима Степана Бандере прва (и најкрволочнија) дама Стејт департмента Викторија Нуланд делила колачиће на Мајдану. Да би, логично, из свега тога онда настала нацистичка јединица Азов која је успешно ребрендирана чим је почела да се бори против Руса тако да су сви на Западу одједном престали да примећују вучје куке, црна сунца и остале нацистичке симболе чак и када би непажњом доспели на званичне налоге НАТО-а и председника Украјине Владимира Зеленског на друштвеним мрежама.

Убрзо ће се испоставити да то није ни случајна а ни изолована појава. О томе, уосталом, сасвим речито сведочи већ и поменути случај есесовца Јарослава Хунке, коме нису само аплаудирали у канадском парламенту него су га и свечано позвали на државну вечеру код премијера Џастина Трудоа у част Зеленског. Потоње правдање — како нису знали да се Хунка борио са нацистима док се борио против Руса — постало је и сасвим неуверљиво кад је Канада одбила да га изручи Русији. Остала је сигурна кућа за нацисте каква је све време и била.

Историјски континуитет

У исту категорију спада и прошломесечна одлука надлежног суда у Италији да фашистички поздрав испруженом руком није забрањен ако се претварају да је то римски а не фашистички поздрав — па су стотине њих то одмах искористили да искажу почаст тројици убијених припадника једног неофашистичког (а не староримског) покрета — што ће рећи да поменути деда-нациста Валдемар Бербок ту дође само као парадигма непријатне истине која је досад потискивана. Али се сада, у жару борбе против Русије, све то излило на површину.

А имало је и шта да се излије. Наиме, о историјском континуитету је реч. И за то постоји обиље примера.

Икона америчког капитализма Хенри Форд је за свој 75. рођендан 1938. од Хитлера добио Велики крст највишег реда немачког орла.

© AFP 2023 / FRANCE PRESSE VOIR

Икона америчког капитализма Хенри Форд је за свој 75. рођендан 1938. од Хитлера добио Велики крст највишег реда немачког орла, највеће одликовање које је један странац могао да добије. Прескот Буш, отац односно деда двојице председника Америке, са Хитлеровим нацистима је пословно сарађивао све до 1943. године. Док је „Њујорк тајмс“ две године раније, на дан почетка Операције Барбароса, под насловом „Уметност пропаганде“ објавио ауторски текст Адолфа Хитлера…

Испоставиће се и да је холандски принц Бернхард био члан нацистичке партије. И да је сва британска краљевска породица, укључујући и потоњу краљицу Елизабету, 1930-их салутирала нацистичким поздравом — колонизаторски експлоататори постали су симпатизери нациста, и то је један занимљив континуитет — но, заправо је тек оно што се догодило након пораза нацизма показало да ове везе нису имале само анегдотски, већ, такорећи, системски карактер.

Обавештајна и војна сарадња

У операцији „Спајалица“ у Америци је уточиште нашло преко 1.500 немачких научника, укључујући и оне који су експериментисали на људима у концентрационим логорима. Генерал Рајнхард Гелен је у име својих нових послодаваца организовао и читаву тајну армију бивших есесоваца у Западној Европи, а „најмање хиљаду нациста запослиле су ЦИА и друге агенције… Директори ФБИ-а Џон Едгар Хувер и ЦИА-е Ален Далс агресивно су регрутовали нацисте“, писао је својевремено „Њујорк тајмс“.

Сарадњу с украјинским нацистима Американци су успоставили већ у априлу 1946. – операције „Беладона“, „Рис“ и „Трозубац“ – а један документ ЦИА-е о Албанији, декласификован после 70 година, открива и да је Џафер Дева после рата имао контакте с Американцима и Британцима и тражио оружје за своје деловање…

Но сарадња није била само овако тајна него и сасвим јавна, у чему је НАТО био нарочито истакнуто средство. Хитлеров начелник Генералштаба Адолф Хојзингер био је командант Војног комитета НАТО-а; генерал Ханс Шпајдел постаће врховни заповедник копнених снага НАТО-а у Централној Европи; Јоханес Штајнхоф — такође командант Војног комитета НАТО-а; Јохан фон Килмансег — заповедник специјалних снага НАТО-а у Централној Европи; Ернст Фабер, Карл Шнел, Франц Јозеф Шулце, Фердинанд фон Зенгер унд Етерлин… Исувише је дугачак списак високих Хитлерових официра који су завршили на водећим функцијама у НАТО-у да би то било случајно.

Снаге зла

Тако да је јасно, како ових дана скреће пажњу портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, зашто Америка редовно гласа против резолуција Генералне скупштине Уједињених нација о борби против (нео)нацизма, док се истовремени изливи нацизма, као онај у Тенесију, проглашавају за слободу говора. А испоставља се, додаје, и да се та слобода „односи само на снаге зла: неонацизам, полни експерименти с децом, легализација дроге и сатанизам“.

Док истовремено Доналд Трамп, који се бори против истих противника, ако не и из истих побуда, упозорава на претњу коју представљају „фашисти који контролишу Џоа Бајдена“…

Ко су они? Зашто фашизам и нацизам нису уништени кад су поражени у Другом светском рату? И да ли има денацификације без денацификације самог Запада?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије, и новинар и социолог Слободан Рељић.

Погледајте видео: