Последњи поздрав за великог писца из Француске 7: Успоставља се награда „Горан Петровић“

Сећање на човека који је „у причу сабрао свет“ и књижевника који је оживео „трагедију српске књижевности“ тиме што је своје овоземаљско време „скратио“ и прерано отишао, оживело је вечерас на комеморативном скупу у Француској 7 у организацији Српског књижевног друштва, када је обелодањено да се успоставља књижевна награда „Горан Петровић“.

Пријатељи, познаници, породица и читаоци одали су још једном поштовање и признање књижевнику и академику Горану Петровићу, који је после краће и тешке болести преминуо у 63. години.

Милош Милишић, заменик градоначелника Краљева и дугогодишњи пријатељ преминулог писца, објавио је да ће град Краљево и библиотека „Стефан Првовенчани“ установити књижевну награду „Горан Петровић“. Своје рукописе и приче слаће аутори не старији од 35 година а име победника проглашаваће 1. јула, на дан рођења Горана Петровића, док ће награда бити додељивана сваке друге године 26. јануара, на дан његове смрти.

Писац Горан Петровић

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Светац језика и књижевног израза

О једном од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских писаца, његовим делима, књижевним али и људским, гестовима, речима, сусретима, растанцима и анегдотама које ће се памтити, говорили су књижевници, песници, књижевни критичари, издавачи, универзитетски професори, али и дугогодишњи Петровићеви пријатељи.

Историчар књижевности и универзитетски професор у пензији Гојко Тешић описао га је као највећег писца с краја 20. века, али и великог човека.

Можда је најпримеренији исказ који је Станислав Винавер изрекао поводом преране смрти Момчила Настасијевића, а то је да је био светац српског језика и српског књижевног израза. Такав је био и Горан Петровић. Не знам ко је у српској књижевност завирио у све лавиринте српског језика, у све тајне, у све његове понорнице, ко је још завирио у оне најтамније слојеве култура и традиција које испитују само још археолози. По мом уверењу, он је био један од најзначајнијих и најпосвећенијих археолога у српској књижевности. Био је истовремено и језикотворац и језикословац. Знао је све мелодијске тананости српског језика и то је вешто умео да утка у своју наративну грађевину коју је даровао српској књижевности.

Тешић је додао и то да је, још у времену када га није познавао, интуитивно предосетио на основу три његове књиге, да је он будућност наше књижевности и једини писац у чију будућност апсолутно не сумња.

Супруга преминулог писца и главна и одговорна уредница Спутњик Србија

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Књижевник и књижевни критичар Васа Павковић изрекао је да се, иако се ради о комеморативном скупу, од човека као што је био Петровић, пријатељи и читаоци „никада неће заиста опростити“. Он је, додаје Павковић, био светла и сјајна личност, попут његових књига, које представљају врхунске примере српске прозе, и увек ће бити ту.

Књижевни критичар и професор на универзитету Предраг Петровић пренео је присутнима успомене на свој први и последњи сусрет са Гораном Петровићем који се, како је рекао, појавио у једном граничном тренутку српске књижевности – на измаку двадесетог века, на измаку другог миленијума. Српска култура и језик, додаје он, нису могли пожелети лепши поклон од књижевних остварења Горана Петровића.

Комеморација писцу Горану Петровићу

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Крај једне епохе

Универзитетски професор и теоретичар књижевности Александар Јерков поздравио је Горана Петровића речима „драги мој неумрли друже“, рекавши да је у његовим очима он био срећан човек. Имао је породицу коју је бескрајно волео и којој је био бескрајно посвећен, носио га је велики животни занос и оставио је за собом велико дело, рекао је Јерков и додао да, иако му је живот прерано скраћен, не треба гледати у време на земљи, већ у све оне ствари којима је то време било испуњено.

У несрећи која се зове живот, овај човек је био толико леп. Једна тако лепа, префињена и деликатна душа посветила се књижевности као мало ко и дао је књижевности све што је имао. Хтео је да књижевност буде све и у његовим делима књижевност управо то и јесте била... Дошло је време да се у мојим очима читава једна мала епоха и судбина наше генерације прелама у његовој смрти. Сви ћемо ми полако, један за један за њим и уопште ме не чуди што је он морао и ту да буде „најбољи“. Једна епоха ће се тиме заокружити и завршити, рекао је Јерков.

Породица преминулог писца Горана Петровића

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Есејиста и издавач Гојко Божовић изнео је уверење да је трагедија модерне српске књижевности та да неки од њених великих писаца одлазе у најбољим стваралачким годинама и та трагедија се наставила у књижевној и људској судбини Горана Петровића. Писац пробране и префињене реченице, најчистије и најразиграније маште, није имао довољно времена да све своје замисли и осећаје пренесе на папир, рекао је Божовић.

Живео је за књижевност, а не за књижевни живот. Ниједна жртва није превелика за књижевност и у њу човек, био писац или читалац, мора да унесе све шта има и све што може, уме и осећа. Петровић је то знао, као што то знају и многи, али је он то и осећао и чинио у својим књигама. Не знамо шта би све још написао један од највиђенијих писаца у великом сазвежђу Петровића у српској књижевности, али знамо шта јесте написао и од његових књига би се могла склопити једна од најзначајнијих приповедачких колекција модерне српске књижевности, закључио је Божовић.

Комеморација писцу Горану Петровићу

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Српска академија наука и уметности, катедра за српски језик и књижевност и Институт за српски језик учестоваће у стварању жирија за одабир нових младих аутора који ће своја дела слати на конкурс за новоустановљену књижевну награду „Горан Петровић“, чиме ће се на још један начин његово име зацементирати у историји српске књижевности.