Европа на издисају, све личи на крај римске цивилизације

Европа после Другог светског рата пропада и постаје другоразредна сила. Дата јој је функција музеја - да конзервира вредности. То више није Европа 19. и прве половине 20. века која је стварала вредност. Она је музеј, а неко на основу тога профитира. Види се умор једне старе цивилизације која је нажалост на издисају, каже редитељ Младен Ђорђевић.

Познат по филмовима „Живот и смрт порно банде“ и „Сумрак у бечком хаустору“, Ђорђевић у новом остварењу „Радничка класа иде у пакао“ поново посматра стварност око себе и анализира друштвене проблеме.

Након Торонта, где је филм имао светску премијеру, Талина и Гетебoрга, нови Ђорђевићев филм је приказан на ФЕСТ-у, где је одлично примљен код српске публике.

„Гледам свет око себе. Волим да сам у контакту са људима и снимам такве филмове који подразумевају да путујем по Србији и упознајем разне људе. Мислим да добро познајем стварност и да то у мојим филмовима делује искрено, а не као да правим филмове за фестивале и фондове“, каже Ђорђевић за Спутњик.

Политички коректни филмови штите крупни капитал

Стварност, примећује, може да делује да је тешка, скучена, без излаза, а истовремено је нешто најшире и најмаштовитије:

„Мислим да уметници који крену да маштају и стварају вештачке светове, греше јер не могу да достигну ту генијалност, величину и маштовитост стварности“.

Младен Ђорђевић

© Tanjug / Владимир Шпорчић

Ђорђевић запажа да на фестивалима доминирају „филмови одвојени од стварности“:

„Фестивалско-фондовски филм се глорификује, а он је управо одвојен од стварности. Не само да су ствараоци одвојени од стварности, него и селектори фестивала. Ја их све више доживљавам као бирократе које немају контакт са животом. Само путују од фестивала до фестивала, а о животу сазнају на интернету. То су наметнуте, политички коректне теме и постоје да би штитиле крупни капитал. Људима је тешко да схвате какве везе има крупни капитал са фестивалима и фондовима. Својом безидејношћу мене данашњица подсећа на крај римске цивилизације, која није могла да досегне домете грчке цивилизације када су уметност и филозофија у питању. Више је то била техничка цивилизација и на крају је била бесплодна и то што је нудила је било неинтересантно“.

Радничка класа одумире

Ђорђевић се од свог првог филма бави аутсајдерима:

„Мене та маргина привлачи. С једне стране је лоше је што је обичан човек маргинализован, али та маргина нуди извесну слободу. Мени су аутсајдери пали анђели и са те стране ми је то привлачна тема, али ти људи трпе велику неправду. На западу људи то покушавају да прикрију бављењем проблемима мањинских група. Као да је левица проблем радничке класе прогласила завршеним и баве се правима и проблемима мањинских група. Покушавају да замаскирају суштину проблема“.

Радничка класа, сматра Ђорђевић, одумире:

„Људи имају несигурне послове, принуђени су да раде више послова, живе од данас до сутра, у кредитима су, немају ни здравствено осигурање. Након пада Берлинског зида и пропасти Совјетског Савеза престала је претња од ширења комунизма и онда власници крупног капитала нису имали разлога да страхују. Социјална држава, држава благостања је кренула да се расформира. Та тековина се гаси и људи имају све мање права“.

Све већи део човечанства је, према његовим речима, гурнут на руб од стране власника крупног капитала:

„Мислим да ће бити све горе и горе и мој филм је визија скорашње будућности, онако како је ја видим - антиутопијски филм о томе да ће радници бити гурнути у мрак и једино где ће моћи да гледају јесте сами у себе. Ту ће пронаћи успавану снагу и биће спремни за побуну“.

Та побуна, пак, може бити инструментализована, упозорава наш саговорник:

„Када погледате револуције и побуне кроз историју, то се често завршавало тако што се стари центар моћи замаскира у ново рухо и преживи. Настави да функционише у новом времену. Ја се у овом филму бавим људском природом и вреди размишљати да ли је човек само биће слободе или у њему постоји потреба за заробљавањем. Можда је то динамична игра заробљавања и ослобађања? Мислим да је човекова природа сложена“.

Филм не сме бити памфлет

Социополитички филм Ђорђевић спаја са трилером, хорором, црном комедијом, што је његов рецепт за ангажованост:

„Ја не волим када се филм или било које уметничко дело своди на инструмент политичке пропаганде било које стране. Често се филм претвара у памфлет, нарочито фестивалски филмови који су мимо живота. Ако уметничлко дело урања у живот, оно мора да измиче обрасцима и клишеима зато што је такав и живот. Ми не можемо живот да сместимо у фиоку, па не можемо ни уметничко дело. Ми, уметници са Балкана смо обично третирани као хомо политикус, а ја хоћу да будем хомо луденс, човек који се игра стварајући, а то не искључује свест о окружењу и животу“.

Екипа филма "Радничка класа иде у пакао" уочи премијере на ФЕСТ-у

© Tanjug / Владимир Шпорчић

Филм „Радничка класа иде у пакао“ од 11. априла ће бити на репертоарубиоскопа, а Ђорђевић већ у јануару почиње снимање новог филма „Љубавна соба“:

„Радња се одиграва у затвору, у такозваним љубавним собама у којима је затвореницима дозвољено да примају своје партнере и воде љубав са њима. Осамдесет посто филма је смештено у том једном бунгалову где се провлаче различити ликови - микроуниверзум кроз који пролазе различити људи опет са маргине друштва. Велики ми је изазов да направим нешто камерно и скучено, а опет динамично. Доста тежак задатак“.