Неостварене жеље: О којим деловима Русије маштају Немци, Пољаци и балтичке земље

Најближи суседи могу постати најгори непријатељи ако одлуче да им нешто нисте дали, у томе нису изузетак ни западне земље - суседи Русије, пише руски портал „Лајф“.

Немачка: Модерна варијанта „похода на Исток“

Немачка званично није показивала претензије на бивши Кенигсберг – данашњи Калињинград, мада тенденције постоје. Након распада СССР-а Немци су покушавали да се увуку у Калињинградску област и да је претворе у „немачку аутономију“.

Ултрадесничарске немачке организације су 1990-их година направиле програм за пресељење Немаца у руски регион. Посебно су се истакли Дитмар Муње и организација „Акција немачки Кенигсберг“, активиста Зигфрид Годенау из Гиљзерберга „Акција за помоћ Источној Пруској“, Манфред Редер из „Пруског дела“ и Зигфрид Годенау „Организација немачки Исток“.

Зигфрид Годенау и Манфред Редер су били нацисти, а брат Манфреда Валтера је био у СС јединицама. Они су купили земљу у региону Јасна Пољана (Калињинградска област) и у селу Ољховатка, саградили куће, а онда су тамо превозили Немце, укључујући и фолксдојчере. Јасна Пољана је чак преименована у Тракенен, а 1998. године Немци су почели да граде друго насеље у Јасној Пољани и назвали су га Агнес Мигел Седлунг.

Током времена је Јасна Пољана постала прелазни пункт Немаца. Било је забрањено да се говори на руском језику, а млади су се одгајали у духу нацистичке омладине.

Влада Русије је прекинула пројекат „Тракенен“, а Дитмару Муњеу и браћи Редер је забрањен улазак у Калињинградску област. Организација која се бавила питањима пресељења затворена је 2015. године због кршења руског закона. Међутим, Немци нису заборавили на Калињинградску област.

Њихови политичари су намерно почели да називају Калињинград називом Кенигсберг, што је у складу са немачком политиком о снабдевању украјинских нациста оружјем и слања војске у Литванију. Реваншистичка осећања расту и појављују се иза океана. Током 2022. године, на годишњицу немачког напада на СССР, бивши писац говора Буша млађег Давид Фрум је на друштвеним мрежама написао: „Зашто је Калињинград још увек део Русије?“

Пољска: Што више то боље

Званично Пољска не претендује на руске територије, а незванично апетити Пољака расту.

„Европска хијена“ једва чека да се освети, јер је Русија, по њиховом мишљењу, спречила Пољаке да остану империја „од мора до мора“ - од Балтика до Црног мора. Пољски националисти већ дуго сањају да преузму некада освојене руске територије. А на „Јутубу“ се појављују видео снимци у којима модерна пољска омладина (која не само пољској омладини, већ и руској) објашњава шта Пољска заиста треба да буде.

Ако су током XX века Пољаци претендовали само на западну Украјину и Белорусију, сада у Пољској отворено говоре о „ликвидацији“ Калињинградске области.

Бивши командант копнене војске Пољске, генерал Ваљдемар Скшипчак је 6. фебруара 2024. године на порталу „Државна заједница Пољске и Литваније“ написао: „У случају конфликта НАТО и Русије Кенингсбергска област, сада окупирана Русима, ће бити ликвидирана“. Додао је и да Русија нема војску, јер је она у Украјини, као и да то онда неће бити тежак задатак.

На саобраћајним знацима су Пољаци 2023. године написали пољски назив Кролевец за град Калињинград. Пољаци, осим Калињинградске области, маштају и о Смољенској области.

Дипломата и политиколог Сергеј Марков сматра да су апетити Пољака огромни, имају у виду све балтичке земље, Украјину, Белорусију и пет региона Русије: Вороњешку, Курску, Белгородску, Ростовску област и Кубан. Он наводи да су ти планови усаглашени са Великом Британијом, чији је циљ формирање нове државе у Европи, која ће бити између ЕУ и делова поражене Русије. Руски политиколог сматра да Пољаци нису ни први ни последњи сањари чије су се илузије срушиле о Русији, као талас о камен.

Литванија: Опет Калињинград

И Литванија у свом саставу види Калињинград. Посланик Сејма Линас Баљсис је 2017. године јавно предложио да се Русији одузме Калињинград. Као одговор на то је Савет Федерације предложио Литванији да Русији врати Виљнуски крај, који је ушао у састав Републике тек након Другог светског рата.

Могло би да се помисли да је то појединачни испад посланика, али није. Литванци су, као и Немци, током 1990-их година радили на томе да у Калињинградској области „испирају мозгове“ омладини. То је реализовано преко католичких свештеника и секташа који су сарађивали са организацијом Савет за послове мале Литваније, чији је задатак био да образложи незаконито руско поседовање Калињинградом и прикључивање мале Литваније великој. Дешавало се да су 12-годишња деца након часова „духовности“ са страним наставницима уништавала руске гробнице у граду Советск. Литванци су већ тада звали Калињинград - Караљаучус, а 2001. године је католички свештеник Анупрас Гауронскас чак позвао папу римског у госте.

Литвански научници Калињинградску област називају час руском ексклавом, час енклавом и говоре да је регион неразвијен јер припада Русији, а заборављају на ракетне системе „искандер-М“ и авионе МиГ-31 који су наоружани „кинџалима“ који се налазе у том региону.

Естонија и Летонија: Вратите све „наше“!

Естонија је остала у 1920. години, када је са Русијом потписала Тартуски мировни споразум. По њему се Естонија протезала до десна обале Нарве: Естонска Курландија, све до Чудског језера и Печорског краја. Градови Печора и Ивангород су се вратили у состав Руске Федерације тек 20 година касније, након уласка Естоније у СССР, и постали су део Лењинградске и Псковске области.

Споразум између Русије и Естоније још увек није потписан због Естоније. Естонци говоре да немају претензије према Русији, а са друге стране покушавају да унесу измене у споразум. Москва је принуђена да повуче свој потпис због измењеног текста, а све због тога што естонски господари желе да поседују туђу земљу, пише у чланку.

„Ми према Русији немамо територијалних претензија! Само желимо да се наше земље врате. Русија је извршила анексију пет одсто територија Естоније. Европске државе су признале Естонију у тим границама“, изјавио је 2019. године председник естонског парламента Хен Пилуас.

Иста је прича и са руским територијама на које претендује Рига - Питаловски рејон Псковске области са железничким чвором Питалово. По Рижском споразуму је 1920. године та територија припала Летонији, а 1940. године Летонија је ушла у састав СССР-а и територије су се вратиле кући. Ситуација са споразумом је дуго била слична као у Естонији. Летонци су изјављивали да нису против споразума, већ су прихватили документа по којима је Летонија могла једнострано да износи претензије Русији.

Споразум је потписан 2007. године. Међутим, три године касније, летонски политичари су поново почели да говоре о томе како би било добро да им Русија поклони комад своје земље. Питалово се у Летонији из неког разлога назива „град Абрене Абренског рејона“ и чак се у Сејму разматрају програми који обавезују Ригу да „сачува културно-историјско наслеђе и историјско сећање на град“. Аутор чланка сматра да је то одличан изговор за расипање новца.