Избрисана легенда

У свету су најопаснија занимања полицајац, ватрогасац, ронилац... Турска је изузетак, јер је у бившој Османској империји ризичније бити фудбалер.

Осетио је ову чињеницу на својој кожи Хакан Шукур, најбољи играч и стрелац ове земље у њеној историји, који је после оптужби да је подржавао неуспели преврат против председника Реџепа Тајипа Ердо(г)ана 2016. године завршио у историјском офсајду, па је спас потражио бекством на Запад, а његово фудбалско име и фотографије у „радном оделу“ су званично поништени попут аутобуске карте или фаличне поштанске марке.

За Спутњик пише Драган Стојић, истраживач у области спортске и политичке историје, аутор капиталног дела Повратни пас.

Драган Стојић - Повратни пас

© Фото

Није га томе научио деда, нити се угледао на оца, мајке ионако не интересују фудбал и политика, али је зато на обе стране терена – приватног и спортског – имао узора за ког би му, бар кад је овај први сегмент живота у питању, сви рекли „где на њега да се угледаш?“

Двадесет две године пре пропалог пуча Танжу Чолак, Шукуров претходник на пиједесталу турског фудбала, имао је исту амплитуду, али на другачијој фреквенцији, на његову несрећу некомпатибилну полицијској, па су и мотороле униформисаних лица од стида пожелеле да заврше у ауту.

Најбољи стрелац Европе у сезони 1987/88, човек који је „пресипао“ Босфор у Дарданеле и обратно немилосрдно погађајући противничке мреже, и то у дресу смртних непријатеља Галатасараја и Фенербахчеа, својом „златном копачком“ је шутирао поред закона, купујући украдени аутомобил марке „мерцедес“, а та „мечка“ му је на крају затурирала на грбачи, јер је у првом месецу 1994. осуђен на вишегодишњу затворску казну, притом је у државно решето, на име казне, морао да стави скоро 25.000 америчких долара, што одговара данашњем износу од 52.000 „зеленбаћа“.

Не знајући да се левичари боре за социјалну правду, а не за права осуђеника, у августу исте године је из данашње Северне Македоније, као што би бродоломник хартију с вапајем за помоћ у боци пустио низ Вардар, упутио писмо тада лево оријентисаном листу „Милијет“, позивајући своје колеге да одиграју „дупли пас“ с председницом Владе Турске Тансу Чилер, који би резултирао амнестијом.

Нема сумње да би у тим тренуцима пристао да све његове голове припишу мени, своје пехаре уруче вама, драги читаоци, само да се његова земља привремено преобрати у монархију, јер би га суверен, можда, помиловао, међутим, остаде Турска, данас под новим именом (Туркије), република, а тадашњи председник Сулејман Демирел по уставу није имао овлашћење да то учини у овом случају.

У маниру емигрантског политичког лидера, од чијег пристанка зависи формирање власти, за вођу преговарачког тима на разговорима с Чилеровом одредио је бившег саборца с терена Ридвана Дилмена, надајући се да ће вишечлани тим у кабинету тадашње премијерке освојити за њега спасоносне бодове.

Нада и вера јесу ћерке исте мајке, али он другопоменутој није био ни бивши комшија, па је толико „веровао“ у успех делегације да је од Дилмена тражио да му обезбеди издржавање казне у затвору лишеном строгих и пажљивих чувара, јер је планирао „повремене изласке“, заборављајући да је његова земља позната по томе што у њеним казненим заводима и пси чувари пред полицијских стражарима стоје на шест ногу и, ако им издају команду, „а капела“ певају о султанима.

Доживљавајући цео случај као фешту, очекивао је и свечани дочек после екстрадиције из бивше југословенске републике, што је у писаном обраћању навео, међутим, та врста признања намењена је Рухолаху Хомеинију, тако да је Чолаку преостало само да проклиње географију, јер није рођен у Ирану. А, тако му је близу...

Ипак, време је показало да су му решетке на ћелијама много ближе, па је иза њих провео скоро две године, да би по изласку на слободу, као и сваки бивши затвореник, вапио за ресоцијализацијом.

Како у шаху нема игре у тандему, пре деценију и по се одлучио за политику. Пошто се на том терену одигравају разне комбинације с више играча, но, у формацији Странке националистичког покрета се није истакао, трансфер у Ердоганову АКП му је дао шансу да предрибла политичке противнике, што му остаде пуста жеља, јер су га партијски органи оставили на „клупи за резервне играче“ на изборима 2021. године.

Незадовољан тиме, 2022. се окренуо против своје идеолошке екипе, не желећи да призна да ли је толико фрустриран да би је покосио клизећим стартом, подржавајући њене опоненте.

Хтео не хтео, по овом основу игра у виртуелном тандему са Шукуром, .

До последњег судијског звиждука.