Аца Селтик: Моја мама и данас мисли да ми је музика хоби /видео/

Ми смо били у стању да сатима по киши чекамо испред „Југотона“ или ПГП-а да бисмо дошли до плоче, другачије нисмо могли чути песму. За данашње клинце све је сад и сутра је већ старо. Ако је њима музика значајна као нама, имамо наде. У супротном, рокенролу је истекао рок трајања, каже музичар Александар Петровић уочи концерта у Дому омладине.

Група „Ортодокс Келтс“ одржаће 17. марта у Дому омладине 32. пут концерт за Дан светог Патрика, а ове године обележавају и 30 година од објављивања свог првог албума.

Фронтмен бенда Александар Петровић, познатији као Аца Селтик, за Спутњик се присећа почетака групе, како се заразио ирском музиком и колико је важно остати доследан себи.

Да ли је избор ирске музике била свесна радња или је све било спонтано?

- Свесна само донекле. Све је почело јако давно. У мојој кући се увек слушала музика. Сећам се да сам као мали био у прилици да чујем и „Даблинерсе“, Џона Ренборна и „Чифтенсе“ и разноразне фолк утицаје унутар рок матрице. У једном тренутку сам ја то вероватно само препознао у „Поугсима“ и онда је једноставно пукло. Просто је то постало мој примарни начин изражавања кроз ирску музику односно, како више волим да кажем -келтик рок. Ми јесмо фузија класичног рока и келтске, односно ирске музике. Све после тога је ишло мање-више спонтано.

Шта Вас је највише привукло, да ли фруле и гајде, енергија, или оно што је исијавала та музика?

- Све то заједно. Милић Вукашиновић је једном у шали рекао: „Ако те музичка нумера не узбуђује толико да због тога направиш свашта, онда та музичка нумера не ваља“. Сваки пут када смо слушали „Поугсе“ као клинци, као да смо били на врху света. То је било нешто што нам даје крила.

Већ са другим албумом почињете да стварате своју музику и то бива препознато.

-Сваки бенд почиње са обрадама, традиционалима, утврђивањем себе унутар музике. Оног тренутка када почнете себе да изражавате кроз стваралачки рад, онда почињете да пишете песме и практично ми смо себе избацивали кроз те песме. То је просто неизбежан корак у еволуцији сваког музичара. Тај први импулс је био солидно трапав, али је изродио „Drinking song“, али прва песма коју сам написао била је „Blue“. Желели смо да испоштујемо основне музичке постулате келтске музике, али се нисмо либили да рокерски део, уз који смо одрасли, уградимо да бисмо били такви какви јесмо. Јако је лако скинути нечији аранжамн, нечији начин певања, музицирања, личити на неког, али ми нисмо никада хтели да личимо на некога. Хтели смо да будемо своји и мислим да смо у томе и успели.

Када сте се први пут појавили, да ли сте имали идеју како ће публика другог музичког одгоја и укуса реаговати? Да ли сте били изненађени?

- Први наступ „Ортодокс Келтса“ ја сам гледао из публике, јер нисам био у првој постави која је била само инструментална. Мој први концерт са „Келтима“ је био 9. новембра 1993. у малом џез клубу Дома омладине који је био пун. Нисам знао да ћу добити хонорар за тај концерт. То ми није уопште падало на памет. Нисмо имали идеју да свирамо за неког другог. Свирали смо због себе. Ми смо то волели и то је пронашло пут до оних других који су то исто волели а нису имали прилику где да чују. Први албум смо снимили на наговор људи из публике. Следећи концерт за Дан светог Патрика, мој први, био је у распродатом КСТ-у што је било непојмљиво за један анониман бенд. То изненађење је после водило ка већим просторима. Наша публика се умножавала геометријском прогресијом и нико није могао да помисли колико људи слуша ту музику, док се није појавио „Ортодокс Келтс“.

Колико је данас, према вашем мишљењу, таквих као ви који у својој соби креирају музику не обазирући се на тржиште, публику?

- Ми смо имали срећу да не живимо од тога. Сви имамо своје послове. Као некада, када је рокенрол био у зачетку – ишао си на посао, а свирао у слободно време. Моја мама и дан данас мисли да ми је музика хоби. Ми не зависимо од тога и то је можда наша највећа срећа, јер смо слободни да радимо како сами осећамо да треба. Нема захтева индустрије, маркетинга, публике. Сами себе облачимо, сами себе заплићемо, сами себе отплићемо. И прилично добро пливамо у томе.

А да сте пристали да постанете пројекат?

- Могли смо да постанемо и пројекат и то би вероватно значило да свирамо и певамо оно што нам се не свиђа. Ми нисмо знали где да купимо гитару, нотне књиге нису постојале, није било интернета. Сам откриваш начин на који неко пева, па изговор, акцетовање. Данас неки клинац у својој соби може да одабере гитару коју жели, скине акорде са интернета, вежба осам сати дневно, може да постане мајстор гитаре у кратком временском року на врхунском инструменту, али проблем је што нема простора да се представи. У медијима нема емисија које ће да гурају таленте, нема места за свирку, где ће моћи да дође и каже: „Имам нешто да вам покажем, дајте бину“. Рећи ће му: „Сине, где је ту наша зарада?“ Све се претвара у пројекат. Тејлор Свифт је планетарни феномен, али она је пројекат, од малена је гајена за то. Све је већи спектакл од саме музике. Не може неко да буде добар и успешан а да нема добре песме, али иза тога стоји читав тим, а ми смо и даље екипа из краја.

Зато ви за себе кажете да се осећате као обичан човек, а не звезда, што је ретко својство оних који су у овим водама, зар не?

- Интересантно је да у самом том ирском миљеу већина на тај начин размишља. Шејн Мекгован је целог живота био антизвезда. Ник Кејв такође. Али су огромне величине. Брус Спрингстин је феномен своје врсте, трибун радниче класе, који прави невероватно велике турнеје и оставрује огромне приходе, али и даље је Брус Спрингстин, а не производ индустрије. То су ретки примери. Ја понекад идем главом кроз зид, али моја независност у уметничком погледу је неупитна.

Како је то било свирати у Даблину?

- Даблин је био испит своје врсте. Први пут, када смо свирали ван бивше Југославије, ван зоне комфора, било је на Келтском фестивалу у Трсту. Ја сам тада укапирао да могу да их подигнем на ноге као и наше у КСТ-у. Када једном то прођете и схватите да је планета ипак једно мало место, онда све легне на своје. Сви би очекивали да смо у Даблину били мртви од треме, а заправо нисмо имали никакав необичан осећај. Публика је била састављена од Ираца, Срба, Хрвата и Пољака. Значајно је било да су дошли људи из Лондона и Глазгова, Енглеске и Шкотске, што је створило идеју да би требало свирати и тамо. Даблин нам је потврдио да смо на правој линији. Интересантан је један комплимент после свирке. Пришао нам је један старији господин од седамдесетак година, са штапом, углађен, као да је изашао из „Даблинерса“ и рекао: „Само да вам честитам, сачували сте срж ирске музике. Нисте је разводнили, као они који трпају све живо“.

Цео интервју погледајте у видео прилогу: