Велики пројекат за будућност: На једном месту - страшна сведочанства о страдању 50 хиљада Срба

Меморандум о сарадњи између неколико удружења која се баве документовањем страдања српског народа током грађанских ратова у бившој СФРЈ деведесетих година подразумева да ће сва сведочанства бити снимљена у похрањена у јединствену дигиталну архиву. Ради се о сведочанствима о страдању више од 50.000 људи.

Та сведочанства људи, очевидаца злочина над припадницима српског народа са територије бивше СФРЈ биће обједињена у јединствени дигитални архив захваљујући потписаном меморандуму о сарадњи између фондације „Визуелни архив српског страдања“ из Бања Луке и Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, као и Удружења страдалих Срба из Хрватске „Суза“, каже за Спутњик директор „Визуелног архива српског страдања“ Денис Бојић.

Подсећамо, пре два месеца ова фондација је у Бањалуци одржала промоцију пројекта где је приказан део потресних сведочења мајки, деце, супруга и родбине убијених Срба током ратова на простору бивше СФРЈ.

Сведочења о свим српским жртвама

Бојић је тада нагласио да се ради о почетку подухвата дугог трајања који подразумева учешће свих особа који су или лично биле страдалници рата, или су у питању њихови потомци или породице.

Сада се, према Бојићевим речима, пројекат шири и обухватиће и сведочанства са Косова и Метохије и Хрватске – све оно што подразумева српско страдање.

„Киднаповани, нестали, чланови породица киднапованих и несталих, жртве НАТО бомбардовања, логораши, све оно што је српско страдање у ширем контексту“, објашњава он.

Бојић је навео да његова фондација намерава да на територији Републике Српске и Србије оформи више филмских центара у којима ће се снимати изјаве, односно сведочанства људи о страдању Срба. Како каже, само на територији Републике Српске у овом тренутку живи више од 20.000 чланова породица погинулих цивила и војника.

„Нажалост, највише Срба страдало је на територији Републике Српске, али укупан број страдалих и несталих у току рата је више од 50 000“, наглашава Бојић.

Пројекат ће учврстити културу сећања

Историчар Милан Гулић сматра да се ради о хвале вредном пројекту који, уз институционалну и државну подршку може пуно да значи за неговање културе сећања на страдање српског народа крајем 20. века.

Он подсећа да је прикупљање сведочанстава трајало и током трајања ратова, међутим, она нису похрањена на једном месту.

„То што је тада снимано оно што су људи који су страдали имали да кажу, не значи да ми у годинама након тога не треба да радимо на томе. И са те стране на ову иницијативу гледам као на нешто добро и као покушај да се кроз један вид чувања усменог сведочења о прошлости сачува оно што се догађало током ратова који су пратили распад социјалистичке Југославије“, каже Гулић.

Треба покушати да се ухвате сведочанства док још има живих да сведоче, с обзиром да је од распада СФРЈ прошло више од тридесет година, додаје он.

„Уколико се скупи што више људи и уколико се њихова сведочанства сниме, живи сведок је нешто што ће трајније утицати на јавност и што ће оставити већи печат на генерације које долазе. Без икакве дилеме, живи глас, израз лица, суза, као се зове и удружење породица несталих током рата у Хрватској, је оно што ће без икакве дилеме имати јак ефекат“, сматра Гулић.

Међутим, дигитална видео архива је само један вид чувања културе сећања. Како каже наш саговорник, потребно је да држава отвори архиве како би научници могли да проуче документа. Тако да не буде да документа једино поседује Хашки трибунал, додаје он.

Пројекат се изводи под покровитељством председника Републике Српске Милорада Додика, али према Гулићевом мишљењу у пројекат је потребно да се укључи и Србија.

За извођење пројекта не постоје рокови, а циљ је да се први пут након рата српско страдање географски обједини, да буде створена јединствена дигитална база о страдању Срба у Љубљани, Загребу, Вуковару, Книну, Сарајеву, Мркоњић Граду, Мостару, Приштини, Призрену, Кравици, Броду, као и бројним другим местима широм некадашње Југославије.