Кад се жена третира као ормар: Животна прича конкубине у канџама холандских колонизатора

Негде на овом свету, можда на овом острву, ходају моји потомци, несвесни чињенице да моја крв струји њиховим венама. Мешана крв. Нисам смела тек тако да умрем, а да се њима не обзнаним, не пруживши им прилику да следе траг натраг ка мени и мојој породици. Још сам пред собом имала задатак.

Тим речима Иса, главна јунакиња романа „Светлије од мене“ холандске књижевнице Дидо Михилсен, охрабрује себе у одлуци да крене у бележење своје животне приче.

Михилсен, гошћа београдске издавачке куће „Клио“, у свом првом роману доноси животну причу своје чукунбабе, рођене Индонежанке са острва Јава, која се супроставила законима своје касте и из страха од наметнутог брака постала „њаи“ - домаћица и конкубина холандског колонизатора, изгубивши сва права попут робиње.

„Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Она је сакупљала фотографије о свом животу и на првој фотографији је била моја чукунбаба. Тада сам се заинтересовала за њену судбину. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја као и она и које су делиле њену судбину. Сазнала сам да је мој деда написао причу 'Њаи Иса' и онда сам решила да то име употребим и за своју јунакињу“, каже Дидо Михилсен за Спутњик.

Баба и деда су јој оставили велику архиву о животу у време када је Индонезија била под влашћу Холандије, гледала је филмове који се баве тим временом, доста је истраживала па чак и посетила палату у Џакарти, затворени град у коме је Иса рођена, а који се није много променио.

Дидо Михилсен

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Жена је ствар без права

Михилсен је знала да је мешовите крви, али је та чињеница није толико заокупљала док није открила причу својих предака:

„Сад знам да вучем корене из две културе – индонежанске и холандске. Лепо је знати да потичеш из тако богате културе. Открила сам да сам у свом васпитању имала много више индонежанских елемената него што сма их била свесна. Мој отац је такође пола Холанђанин, пола Индонежанин и открила сам и о његовој прошлости занимљиве детаље“.

У свом првом роману, награђеном признањем холандских књижара, Дидо Михилсен приказује на први поглед егзотичан живот на острву Јава у другој половини 19. века, богату културу испуњену причама и митовима које се преносе са колена на колено, али и свет обесправљених жена.

„За разлику од британске колонијалне власти, холандска власт је подржавала и поспешивала држање конкубина које су често називане 'ормар' или 'речник' што говори довољно о њиховом положају и непоштовању њих као људских бића“, каже наша саговорница.

Из албума своје мајке сазнала сам за Ису. Нисам успела да сазнам много о њој, али јесам о женама које су биле истог положаја

© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива књижевнице Дидо Михилсен

Боље заборави на мајку

Михилсен је пишући књигу „Светлије од мене“ желела да да глас свим безименим и заборављеним женама:

„Иса је у једном тренутку схватила да је себе поништила у потпуности и да када умре нико неће знати за њено постојање, чак ни њена деца. Зато је решила да исприча своју причу. Ја сам усвојила две девојчице из Кине и ово је мој начин исказивања поштовања и њиховим биолошким мајкама“.

Исине ћерке, које њихов отац Холанђанин није признао, усваја други пар, а Иса, ради њихове боље будућности, пристаје да им буде само дадиља. Одрастају заборавивши да им је она мајка и брзо бивају послате далеко од ње.

„Једна од ћерки кренуће у потрагу за мајком, али било је периода када је расизам био толико изражен, да су јој сви говорили да заборави на мајку и тај део свог порекла“, напомиње књижевница и њена унука.

У Холандији почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ

© Фото : Спутњику уступио "Клио"/Приватна архива Дидо Михилсен

Буђење свести у Холандији

Док се у холандској књижевности аутори, пишући о колонијалној прошлости, баве егзотичном природом, Михилсен је желела да исприча причу из угла своје чукунбабе и прикаже другу страну прошлости своје земље.

„У Холандији је у току освешћивање када су у питању Други светски рат и индонежанска борба за независност. Непосредно по завршетку Другог светског рата колонијална прошлост је приказивана на једностран начин. Сада почињу да схватају да су вековима неправедно тлачили један народ и да рат, који су водили, не служи им на част“.

Михилсен каже да се положај жена у Индонезији променио, али под утицајем религије:

„Ислам је у време које обрађујем у књизи био много толерантнији, отворенији. Данас је под великим утицајем Саудијске Арабије постао строжији. У Индонезији се много тога десило од Другог светског рата. Смењивале су се власти које нису биле сјајне и још увек нису имали времена да се хладне главе позабаве својом прошлошћу“.

Дидо Михилсен: Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Нисмо далеко одмакли

Књига је у Холандији наишла на добар пријем, а преведена је и на индонежански:

„У Индонезији је углавном читају млађи који нису много заинтересовани за колонијални аспект приче, већ више за улогу жене и однос жене и мушкарца тако да је читају на један други начин. У Холандији је добро примљена, једнако међу људима свих раса. Међу Индусима зато што су сазнали нешто о себи, а међу белцима зато што су научили о прошлости и улози Холандије кроз историју“.

Самим насловом романа „Светлије од мене“, Дидо Михилсен подсећа нас колико боја коже и раса одређују судбину, не само њене јунакиње:

„Бојим се да то вековима важи и да и даље утиче. На свету има много жена попут Исе. Још увек има заједница у којима жена живи у неком облику ропства. У Европи убиства жена су честа појава. Нисмо много далеко одмакли по том питању. Надам се да ће људи схватити колико дуго трају приче попут Исине“.

Дидо Михилсен је написала наставак о својој прабаби Луизи, Исиној ћерки, а припрема и трећу књигу о свом оцу чија радња ће се одигравати током и након Другог светског рата.

Погледајте и: