НАТО је убио цело наше место и онда смо ушли у – НАТО

Овај народ се никада није помирио са чињеницом да је Црна Гора, након што нас је алијанса завила у црно, ушла у НАТО. У нашем граду убили су шест недужних цивила. Убили су троје невине деце. Заправо, убили су цело наше место. После бомбардовања није се опоравило и никада неће. Али ми памтимо. Тражимо правду за жртве и за Мурино.

Ово за Спутњик каже Милан, отац Славка Мирковића који је рањен у главу током бомбардовања моста на Лину у Мурину 30. априла 1999. године.

„Мој син је рањен у продавници поред моста. Имао је тада 19 година, био је ту и његов друг Дарко и две девојчице које су погинуле, Јулија Брудар и Оливера Максимовић, имале су 10 i 13 година. Погинуо је и човек који је чекао децу испред. Њега је граната директно погодила, ампутирала му све удове. Пронашли су разбацане његове ноге, нокте, косу. Било је језиво“, прича Мирковић.

Погинуо је и Мирослав Кнежевић (13) и још двоје старијих цивила, а осморо људи је рањено. Међу њима и Миланов син.

„Спасио их је Бог. Ништа друго. Продавница је била сва у стаклу, Славко је стајао за пултом окренут ка прозору, грудима према бомби. Само га је један гелер погодио. Био је величине филтера од цигарете, забио му се у главу“.

У тренутку напада Милан је био три километра од места злочина. На авионе готово да није обраћао пажњу. У близини је граница, Мурино им је било коридор за одлазак у сејање смрти по Косову и Метохији.

Оливера Максимовић, Јулија Брудар и Мирослав Кнежевић. Убијени су када су имали 13 година.

© Фото : Спутњику уступио Милан Мирковић

Био сигуран да му је син мртав

Кад је стигао у центар, није ишао до продавнице, стао је, видео да од ње ништа није остало. Био је сигуран да му је син мртав. А онда је угледао човека како лежи уз пут и маше му. Кренуо је према њему.

„Одјекнула је још једна бомба. Експлодирало је на седамдесет метара од мене. Добро сам прошао што нисам кренуо пут продавнице, иначе бих и ја био рањен или мртав. Бомбе су биле тешке 390 килограма. Знам, једна није експлодирала, па су је касније пиротехничари извадили, измерили, а затим уништили. Била се завукла испод продавнице“.

Сина је нашао узводно уз Лим, мало даље од места експлозије. Он и једна радница из оближње фабрике која је била у продавници ту су се крили.

„Она је била тешко повређена. Он и друг су је извукли и склонили, отишли су да се сакрију испод једне шљиве. А онда, још једна бомба је пала, на пет метара од њих. Затрпала их је земљом. Ту су још једну трауму преживели“

Од шока није осетио да је рањен у главу

Наш саговорник је повређену Светлану Зечевић убацио у аутомобил. Сина је оставио код куће, нису ни видели да је рањен. Он није осећао да му се део бомбе зарио у главу. Био је у стању шока, био је потпуно црн.

„Изгледао је као рудар који је изашао из рудника, нисмо могли да видимо да је повређен“.

Славко Мирковић са породицом. Морао је да оде из Мурина, тамо нема посла, место је "убио НАТО"

© Фото : Спутњику уступио Милан Мирковић

Мирковић додаје да је до краја НАТО агресије, па и касније, водио сина свуда са собом, није смео да га остави самог, преживео је стравичан шок. Страх је био велики, био је још дете.

„Преживео је тешку трауму. Богу хвала, сад је добро, има три ћерке. Тренутно је у Београду, тамо живи и ради. Овде нису могли да нађу посао ни он, ни други син, јер моје политичко опредељење није одговарало властима тадашње Црне Горе“.

НАТО је убио цео град

Са властима Црне Горе Милан се посебно бори од бомбардовања. Он је председник "Удружења НАТО жртава 1999.", које представља породице погинулих и повређених у најсмртоноснијем нападу на Црну Гору током напада на СР Југославију.

Тужили су државу која их није упозорила на ваздушни напад. Сирене се нису огласиле, нико се није склонио. А нису ни могли, јер су имали законску радну обавезу. Морали су на посао, морале су да раде и школе.

„Мурино је тада имало око 360 становника, погинуло је шесторо, то је за мало место катастрофа. У односу на број становника, нема места у тадашњој Југославији које је више страдало. Иако су друга више разорена, овакав однос броја становника и погинулих нема ни једно. Мурино је тада убијено, убијена је његова младост и будућност. Говорило се да су нас гађали јер су ту војни објекти, то је чиста лаж, прва касарна је на 12 километара“.

Обележавању трагичног догађаја у Мурину

© Фото : Игор Дамјановић

Мајчинске сузе америчке дипломатије

Ни 25 година од смртне пресуде Мурину породице жртава нису добиле одштету. Једна јесте, али је каснијом одлуком суда морала да врати новац. Поједини случајеви жртава проглашени су застарелим. Повређени немају чему да се надају. Материјалан штета градићу који је разорен бомбама није надокнађена.

Мирковић се, каже, добро сећа и дана када је Црна Гора ушла у НАТО, савез који је убио децу, убио њихово мало место.

„Сила Бога не моли, али не миримо се с тим. Имао сам неколико сусрета са америчким амбасадорима. Ово што сам вама испричао и њима сам. На њен позив, разговарали смо и са садашњим амбасадором Џуди Рајзинг Рајнке. Она је мајка, има и она децу. Док смо причали, она је плакала. Нису њене сузе биле сузе дипломатске, већ мајчинске. Обећала је да ће нам помоћи, али то иде тешко. Опет се променила се власт, а овај народ однос те власти према Мурину боли“.

Погледајте и: