Фелинијев асистент, режимски редитељ – мајстор који је одредио главни ток југословенског филма

Вељко Булајић је легенда југословенске културе и кинематографије, један од људи који су круцијално утицали на мој професионални пут, каже за Спутњик глумац и редитељ Радош Бајић на вест о одласку аутора филмова „Влак без возног реда“, „Козара“, „Битка на Неретви“.

Бајић истиче да без обзира на дуговечност Вељка Булајића, који је преминуо у 97. години, његов одлазак је велики губитак за кинематографију Југоисточне Европе:

„Он спада у ред великана југословенске кинематографије, а свакако и српске јер је велики број филмова радио овде и био ослоњен на српске глумце и филмске раднике“.

На велика врата сам ушао у кинематографију

Сећа се Бајић и своје прве улоге:

„Након једног великог кастинга којим је била покривена цела бивша Југославија - од Триглава до Вардара и шире, одабрао ме је Булајић за тумача једне од главних улога у филму 'Атентат у Сарајеву' где сам играо Недељка Чабриновића. Практично сам на велика врата ушао у кинематографију још као млади глумац, дебитант, са још незавршеном академијом“.

„Атентат у Сарајеву“ је била велика југословенско-америчко- чешка копродукција и Радош Бајић је провео две године радећи са Булајићем:

„Носим га у најлепшем и најбољем сећању зато што сам као жутокљунац, који је мало знао како треба играти у филму, имао прилику да играм са највећим звездама југословенске и светске кинематографије, да снимам са Кристофером Пламером, Флориндом Болкан, Максимилијаном Шелом. Зато је улога Вељка Булајића у мом животу веома важна“.

Не треба га својатати

Вељко Булајић је рођен у Вилусима на пола пута од Требиња до Никшића, 22. марта 1928. године. До избијања Другог светског рата боравио је у Сарајеву, да би се потом са породицом вратио у Вилусе и 13. маја 1941. године са двојицом браће отишао у рат. Најстарији Вељков брат Ђорђе је погинуо, Стеван и Вељко су преживели, иако су и сами били рањавани током рата.

Након рата почео је да ради у Дому ЈНА у Загребу. Уписао је филмску режију у Риму, где је дипломирао 1959. и брзо почео да ради као асистент великим редитељима као што су Федерико Фелини и Виторио де Сика.

Вратио се у Југославију и каријеру почео са кратким остварењима „Камен и море“ и „Брод луталица“ 1953, а први дугометражни играни филм „Влак без возног реда“ снимио је шест година касније и био награђен са две „Златне арене“ у Пули и Наградом града Загреба.

Следи „Рат“ 1960. награђен Златном и Сребрном ареном у Пули, „Узаврели град“ 1961. овенчан највећом наградом у Пули, а остварења „Козара“, „Влак без возног реда“, „Атентат у Сарајеву“, и наравно „Битка на Неретви“ били су на врху листе најгледанијих филмова у бившој Југославији.

„Мислим да је погрешно да се Вељко Булајић својата. Видим да браћа Хрвати већ истичу да је он највећи хрватски редитељ, Црногорци да је највећи црногорски редитељ. Лик и дело господина Булајића далеко превазилази све ове просторе и има значајно место и у светској кинематографији“, сматра Радош Бајић.

Иза мене је стајао Тито

Лауреат је и Златног лава у Венецији, Златне нимфе у Монте Карлу, награде за режију у Сан Себастијану и Њу Делхију, Златне медаље на Међународном филмском фестивалу у Москви, а „Битка на Неретви“ је била номинована за Оскара.

„Био сам и остао у потпуности режимски редитељ. Иза мене и мојих филмова је стајао лично маршал Тито. Сваки мој филм је коштао колико и 17 југословенских филмова. И те како сам био привилегован и тиме се поносим јер сам домовини Југославији и свом народу доносио углед и новац“, изјавио је Булајић 2010. године.

Једини је који се са ових простора може похвалити тиме да су му у филмовима играли Јул Бринер и Орсон Велс, али и Сергеј Бондарчук. Куриозитет је да му је плакат за „Битку на Неретви“ урадити чувени Пабло Пикасо, који је урадио само два филмска плаката - један за Буњуеловог „Андалузијског пса“ из 1929. године, а други за „Битку на Неретви“ тачно четири деценије касније.

Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић истакао је да је Вељко Булајић својим најпознатијим филмовима обележио једну епоху и постао симбол главног тока југословенске кинематографије према коме су се одређивали сви како они који су тај ток следили, тако и они који су ишли мимо њега:

„Имао је истанчан осећај да препозна важну тему и да је филмски уобличи у комуникативну форму, а његов опус заслужује да се сагледа и изван уобичајених интерпретација“.

Погледајте и: