Требају ли нуклеарне електране Србији /видео/

Идеја малих модуларних реактора потекла је у великим земљама, попут Кине и Русије, које су тражиле начин да енергијом снабдеју мала места са малим бројем становника и слабом инфраструктуром. Такви крајеви немају потребу за великим нуклеарним електранама, али за струјом имају. Ови реактори су још у фази испитивања, а Србија се за њих већ интересује.

Виши научни сарадник са Електротехничког института „Никола Тесла“ Ђорђе Лазаревић каже у „Енергији Спутњика“ да је окретање ка нуклеарној енергији сасвим логичан след догађаја након кризе са енергентима, али и великом кризом повезаном са климатским променама.

Нуклеарне електране су, каже Лазаревић, једно од решења којим бисмо обезбедили довољно енергије за будућност, само треба наћи одговоре на питања на који начин бисмо решили питање складиштења искоришћеног нуклеарног горива. Свему томе, наглашава он, треба приступити студиозно и добро анализирати како предности тако и мане пре коначног опредељења. С обзиром на то да се тренутно ослањамо на термоелектране које раде на угаљ и чије резерве су ограничене, а чија емисија штетних гасова угрожава животну средину, нуклеарна електрана се испоставља као једно од добрих потенцијалних решења за снабдевање енергијом.

Француска је, каже он поводом могућности набавке малих модуларних реактора, коју је најавио председник Вучић, велики понуђач на пољу нуклеарне енергије, али се такође може очекивати и да се ускоро јаве и друге земље понуђачи из Америке, Русије, Кине, Канаде

Мали модуларни реактори јесу будућност зато што пре свега имају побољшану нуклеарну сигурност у односу на велике нуклеарне електране, бар у пројектима. Они су интегрисаног типа, односно немају цевоводе и потенцијалне опасности од оних тежих акцидената. Уз сам реакторски суд иде парогенератор, што значи да нема могућност као код великих електрана да дође до пуцања цевовода између компоненти и губљења хладиоца.

У Србији је забрањено градити нуклеарне електране

До сада је у Србији постојао мораторијум за изградњу „нуклеарки“. Због ситуације која је задесила нуклеарну индустрију са несрећом у Чернобиљу, јавила се антинуклеарна кампања која је деловала из предострожности, али и страха који се родио код људи због потенцијалних проблема, зрачења и осталих нуспојава повезаних са нуклеарном енергијом.

Зона искључења Чернобиљ

© Sputnik / Alexei Furman

/

Уђи у базу фотографија

На крају се, после озбиљне расправе, 1989. године донео мораторијум, односно Закон о забрани изградње нуклеарних електрана до 2000. године. Након распада земље тај закон је наслеђен и 2005. је потврђен. Он је до данас на снази, али Вучић најављује његово укидање.

Шта ће нам нуклеарка?

Изградња нуклеарних електрана је скупа, каже саговорник Јелице Путниковић, али је по јединици произведене струје најповољнији вид добијања електричне енергије. Ти иницијални трошкови представљају велику препреку, јер се финансије тешко могу добити из инвестиционих фондова, будући да би повраћај уложеног капитала уследио тек након неколико деценија експлоатације електране.

Лазаревић каже да носиоци технологије, односно оне земље које нуде увођење оваквог типа електрана обично имају решење и за њихово финансирање. Новац за изградњу електрана обично се прибавља по принципу сувласништва. Банка или фирма која нуди ове услуге наступа као сувласник електране, а комплетно пословање, приходовање од дистрибуције, односно продаја струје били би у њиховом власништву. Ово би трајало док временом земља домаћин не отплати већински удео и постане већински власник саме електране.

Где бацамо нуклеарни отпад?

Искоришћени горевни елементи, објашњава Лазаревић, враћају се у земљу из које су потекли, односно земљу која нам испоручује технологију за електране. Тамо се извлаче уранијум и плутонијум, док се остали продукти пакују и враћају експлоатисаној земљи, где се складиште у дубоким геолошким репозиторијумима, односно пећинама.

Извлачили би се и слали даље уранијум и плутонијум, а плутонијум има убедљиво највећу потенцијалну биолошку опасност по животну средину и човека. Због овога, али и због могуће опасности од долажења у посед таквог материјала од стране оних који би имали неке злонамерне активности, мања је наша брига услед тога што плутонијум остаје ван Србије, рекао је Лазаревић.

Он даље набраја остале елементе који би се складиштили у Србији, попут Нептунијума237 којем треба милион година да се распадне, Америцијума241 чије време полураспада изности 432 године, Киријума коме треба 8000 година да се распадне… Лазаревић каже да су то све елементи које бисмо морали добро да чувамо, али у значајно мањој запремини и боље запаковано у односу на количине које се у, рецимо, Америци одлажу.

Нуклеарни отпад

© AP Photo / Jens Meyer

Међународни стандарди

Као мала земља која до сада није користила нуклеарну енергију, Србија би морала да се определи за неку од проверених технологија. На то нас, објашњава Лазаревић, обавезује и стандард Међународне агенције за атомску енергију, у којем стоји да је за прво лиценцирање, односно прву изградњу и пуштање у рад нуклеарне електране потребно имати потврду референтне електране у свету.

Оно што ћемо по стандарду Међународне агенције као земља морати прво да урадимо јесте да радимо на кадровском ојачавању, односно стручном ојачавању нашег регулаторног тела нашег будућег власника, односно оператора, као и наших институција.

Велико олакшање, каже Лазаревић, представља чињеница да Србија има почетни кадар с којим би ушла у овакав подухват. По целом свету се налазе српски професори и научници са завидним искуством и знањем, који су цео радни век провели по иностранству и које бисмо позвали да се врате у земљу.