Потез који би могао да ојача позицију Србије у светској арени

Кандидатура и евентуални избор за привремену чланицу Савета безбедности УН Србији може да донесе светску политичку видљивост. Друго, Србија би као нестална чланица Савета безбедности лакше штитила своје националне интересе.

Овако некадашњи шеф југословенске дипломатије и шеф југословенске мисије на Ист риверу, Владислав Јовановић коментарише најаву председника Србије Александра Вучића да ће се наша земља кандидовати за место у највишем органу светске организације уколико резолуција о Сребреници буде усвојена у Генералној скупштини.

„У случају да поднесе кандидатуру, Србија ће убедљиво победити две НАТО земље из Источне Европе које су најавиле кандидатуре за несталне чланице Савета безбедности УН. Кад изгласају резолуцију и ако је изгласају, јер ћемо се борити до последњег тренутка, истог дана ћемо се кандидовати за несталну чланицу Савета безбедности УН за 2025. и 2026. годину“ рекао је Вучић.

Вишеструка корист

Савет безбедности је извршни орган УН, највише истурен у очима света. На том месту се преламају, решавају или одлажу битна питања међународних мира и безбедности, објашњава Јовановић.

„Пошто смо ми заинтересована страна, зато што је питање Косова и Метохије стална тема у раду Савета безбедности и пошто постоји Резолуција 1244, коју само Савет безбедности може да угаси, више је него јасно да би Србија имала интересе да се појави као нестални члан“, сматра он.

Осим питања Косова и Метохије, питање БиХ је такође важно за Србију, због питања ревизије Дејтонског споразума, који је Савет безбедности такође одобрио, додаје наш саговорник.

Избор Србије у привремени састав Савета безбедности значио би присуство сталном раду Савета безбедности у периоду од две године са шансом да у једном тренутку Србија и председава овим телом у периоду од месец дана.

„Присуство значи утицај на формирање и утврђивање дневног реда, на гласање. Били бисмо једна од десет чланица које су битне за утврђивање дневног реда али и за гласање о кључним питањима, чак и оним за које су и сталне чланице Савета безбедности заинтересоване да нешто прође или не“, напомиње Јовановић.

Као држава коју је УН у дужем периоду третирао, због локалних ратова кроз које је пролазила бивша заједничка земља, Србија је, према Јовановићевом мишљењу и више него заинтересована за место у СБ. Интерес за учешће Србије у раду тог тела је, према мишљењу нашег саговорника, обостран.

„Мислим да би и светски извршни орган имао посебног интереса да таква једна земља буде његова чланица, јер је директно заинтересована и била би од помоћи том органу, да се боље и лакше сналази у питањима од значаја на простору Балкана. Јер, Србија је више заинтересована и тангирана тим питањима, него све друге земље заједно“, каже он.

Србије дуго није било у органима УН

Србија ће, ако се кандидује за чланство у Савету безбедности имати, осим тематске и процедуралну предност. Наша земља у протеклих тридесетак година, од распада Југославије до данас није заузимала ни једно место председавајућег у неком телу УН, осим председника Генералне скупштине пре неколико година.

Србија је била, како Јовановић каже, жртвени јарац на кога је сваљена кривица за распад бивше државе и због тога је наша земља била у пасивном положају и није се кандидовала за челна места у систему светске организације.

Тај тридесетогодишњи период пасивизације Србије сада је, према Јовановићевим речима, предност, јер су друге државе, укључујући и бивше југословенске републике (осим Црне Горе и Македоније), већ биле несталне чланице Савета безбедности. Словенија је, на пример два пута седела у том телу, а у њему су биле и Румунија, Пољска и Бугарска, које се помињу као могући противкандидати Србији.

Савет безбедности УН има 15 чланица од којих је пет сталних - Француска, Велика Британија, САД, Кина и Русија, а 10 се бира на период од две године, али тако да се сваке године замењује по пет чланица. Несталне чланице бирају се по регионалном принципу и бира их Генерална скупштина УН.

Три чланице даје Африка, Јужна Америка, Азијско-пацифички регион, Кариби, западна Европа и остали дају по две чланице, а источна Европа једну. Традиционално, једно од места додељено Азијско-пацифичкој или афричкој групи попуњава држава из арапског света (такозвано „арапско место“).

Да би нека држава постала привремена чланица Савета безбедности мора да обезбеди двотрећинску већину у Генералној скупштини, што може да доведе до кризе, уколико два кандидата добију приближан број гласова. Антологијски је случај из 1979, када је избор између Кубе и Колумбије трајао три месеца и рекордних 154 кругова гласања.

Такође, када током избора 2016. нису могле да добију две трећине гласова, Холандија и Италија сагласиле су се да поделе мандате западноевропске и групе осталих. Био је то први пут да се два кандидата сложе око тако нечега, јер је до тада уобичајена пракса била да се застоји у гласању решавају тако што се кандидати повуку у корист треће државе.

Тренутне привремене чланице Савета безбедности су Алжир, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Сијера Леоне, Јужна Кореја, Словенија и Швајцарска.

Погледајте и: