Александра Крунић за Спутњик: У Русији сам научила да предаја није опција

Александра Крунић, српска тенисерка, пре годину и по дана доживела је једну од најгорих повреда за једног спортисту, али сада је поново на терену и труди се да се врати тамо где је некада била, у топ 100. О тешким тренуцима, одрастању у Русији, борбеном духу и циљевима српска тенисерка говорила је за Спутњик.

Постепено се од Вимблдона прошле године Александра Крунић враћала на терен, али од почетка 2023. године чини се да српска тенисерка рођена у Москви игра тенис који личи на онај какав је играла у најбољим данима каријере.

Показала је то Александра уласком у главни жреб Мајамија, затим и на Били Џин Кинг Купу где је са Србијом обезбедила плеј-оф фазу Евроафричке зоне победама над Шведском, Норвешком и Грчком која је у свом тиму имала Марију Сакари.

„Мислим да нам је ово била најлакша група коју смо прошли у тој зони с обзиром на то да смо морали да прођемо групу па играмо полуфинале и финале. Овога пута смо ишле аутоматски у плеј-оф што се десило први пут откад играм. Имали смо среће што је Сакари дуго играла у Чарлстону, надале смо се да ћемо са Грчком играти први или други дуел зато што смо мислиле да она неће бити спреман да стане на терен. Када смо виделе да не играмо први, било је питање ако добијемо и ми и оне онда ћемо играти једне против других па смо потајно навијале за Грчку како бисмо избегле Марију. Имали смо и мало среће што она није стала на терен. Са друге стране било је јаких селекција које смо успеле да избегнемо, погледао нас је жреб овог пута. Искористиле смо то максимално, Миа је добила све мечеве, драго ми је што је тако омогућила да не играмо одлучујуће дублове“, рекла је Крунићева на почетку разговора за Спутњик.

Младе српске тенисерке, поготово оне које са њом играју у репрезентацији попут Олге Даниловић, Мие Ристић, Дејане Радановић, Лоле Радивојевић,Елене Миловановић у Александри виде узора јер са собом нси велико искуство.

Била је 39. тенисерка света у синглу, односно 35. у дублу и о њеној борбености саиграчице увек причају са поштовањем.

„Привилегија ми је што ме доживљавају као узор и трудим се да им помогнем неким саветима, колико год могу и да поделим са њима неко моје искуство. Ја сам имала ту част да мени помаже Јелена Јанковић када сам ја била млађа, да ме саветује и да се нађе ту. Мислим да је то непроцењиво, не зато што сам то ја и зато што су моју савети непроцењиви, већ мислим да је лепо када неко ко је био на том ренкингу где ти желиш да дођеш, да неко подели са тобом искуство. Могу да науче на мојим грешкама, може да им се скрати време за које ће доћи до тог неког жељеног ранга. Ни знање ни успех не вреде ако немаш са киме да их поделиш тако да ми је драго да девојке желе да га ја поделим са њима“, истакла је Александра.

У тренутку када је била 82. на свету српска тенисерка покидала је предње укрштене лигаменте, а свако ко се макар мало разуме у спорт врло добро зна да је то једна од најтежих повреда за било ког спортисту. Зато је тај период за Александру разумљиво био најтежи у каријери.

„Први пут сам паузирала дуже када сам поврдила колено. Једна од најгорих повреда у спорту, мени се тада срушио свет, потпуно сам се сломила када сам сазнала да су предњи укрштени лигаменти у питању. Мислим да је то био један од најтежих тренутака у мом животу дефинитивно. Било је пуно сумњи током рехабилитације и операције, да ли ћу моћи да играм, да трчим да се крећем онако како сам се кретала. Сви имамо стандарде и очекивања, а моји стандарди за моје кретање су веома високи. Брзо се и експлозивно крећем, ослањам се на брзину ногу, то ми је био највећи страх.Сада дефинитивно могу да кажем после Мајамија, Фед Купа, да сам вратила брзину и екплозивност. Хвала мом хирургу који је урадио добар посао и свима који су били укључени у рехабилитацију. Урадили смо добар посао и мислим да се не види по мом кретању да сам била повређена, нарочито не толико озбиљно“, испричала је српска тенисерка.

Зашто није одустала? Александра је рођена у Москви где је направила и прве тениске кораке и где је научила да реч одустајње не стоји у речнику „Како постати шампион“.

„Доста ствари иде од карактера и типа особе, мислим да неке ствари колико год тренираш не можеш да их утренираш довољно, то су карактерне особине. У мом случају нас су тако учили у Русији, нисмо смели да се предајемо, то није била опција. Јако је била велика конкуренција, сви су били борбени и гризли су, ако ти ниси такав онда одскачеш у негативном смислу“, објаснила је Александра.

Систем који је гајила Русија дефинитивно је изградио Крунићеву као изузетно снажну и борбену личност.

„Доста има до те атмосфере у којој смо одрасли, као и до система како су нас учили и шта је било прихватљиво, а шта не. Дизање руку, показивање да ти није стало, није било прихватљиво у Русији, тако да је до система и тога како су те градили од малена као спортисту“, испричала је Крунићева.

Иако тенисерке често истичу колико су у женском тенису услови лошији од оних какви имају мушкарци, Александра не припада тој групи. Сматра да је то сваког успеха тешко доћи, а да је у неким спортовима још теже него у тенису.

„Нисам превише размишљала о тим стварима, не могу да кажем да је било лоше.Тешки су генерално услови док не уђеш у првих 100 и не почнеш да зарађујеш барем неки новац. Гледала сам увек из друге перспективе, мислим да постоје много тежи спортови. Атлетика, веслање, борилачке вештине... Мислим да увек постоји горе, што се тиче тениса, за разлику од многих других женских спортова, ми имамо и среће. Наравно, увек може боље. Сваки спорт носи свој притисак, нисам никад гледала са те стране да су тешки услови јер мислим да је генерално професионални спорт тежак. Цео пут док не дођеш до неког жељеног нивоа је тежак, мора да се уложи много новца, а да не знаш да ли ћеш успети. Мислим да се на то не сме гледати на тај начин, онда ће то размишљање да те спутава у томе да радиш оно што мислиш да су праве ствари и да верујеш том процесу колико год он био тежак“, истакла је Александра.

С обзиром на то да се постепено враћа, српска тенисерка тако је поставила и циљеве. Најпре топ 200, а онда повратак у топ 100. После тога, све је још један велики плус.

„Циљеви до краја каријере су да будем здрава, да се добро опходим према свом телу, да више слушам себе. Током рехабилитације сам научила да колико год постоје стручњаци мислим да нико не зна своје тело боље него тај ко га носи сваки дан са собом. Што се тиче других циљева, желим да се вратим у топ 200 да бих могла да играм квалификације Гренд слемова. Пре почетка Вимблдона ми се завршава заштићени ренкинг. Не волим да има циљеве када су поени у питању, али дефинитивно ми је један од циљева да се вратим тренажном процесу какав сам имала пре повреде. Са тим, са искуством и знањем пта фунцкионише шта не, надам се да ће тај процес да ме доведе назад и у топ 100, тип 50, ко зна. Најбинтије ми је да уђем у сто, а даље не бих волела себи да стављам нека ограничења, само бих гледала где процес и рад могу да ме доведу, шта могу да извучем из себе“, закључила је Александра Крунић.