Признање нобеловца Џозефа Штиглица: Како је неолиберални капитализам појео самог себе /видео/

Оволиког дуга није било још од доба Наполеона а водећим економијама Запада прети стагфлација, убитачна комбинација ниског раста и високе инфлације, упозорава Борге Бренде, председник Светског економског форума Клауса Шваба. Ако је веровати нобеловцу Џозефу Штиглицу, то није пролазни феномен него системски проблем: неолиберални капитализам је мртав.

Док је, насупрот томе, Карл Маркс живљи него што је био задуго.

Марксово оруђе за будућност

У Шангају је, уочи Дана рада, у Музеју Првог националног конгреса Комунистичке партије Кине свечано изложен један његов, како је наведено, ”драгоцени рукопис” (есеј ”О пољском питању”), у складу с поруком коју је 2018, приликом обележавања 200. годишњице рођења Карла Маркса, упутио председник Кине Си Ђинпинг, рекавши да ”његова теорија и даље сија сјајним светлом истине” те да Кини пружа ”оруђе за освајање будућности”.

Марксова заслуга или не, тек, ”Блумберг” управо ових дана извештава о прогнози ММФ-а да ће (и) у наредних пет година Кина економски порасти више него све чланице Групе 7 најразвијенијих земаља неолибералног Запада заједно – значајно већи раст од свих њих забележиће и Русија чија је економија санкцијама одсечена од Запада – при чему ће Кина, како се процењује, до 2029. године бити заслужна за око 21 проценат укупне економске активности на свету, што је скоро дупло више од Сједињених Америчких Држава.

Запањујућа брзина којом земље које нису неолиберални Запад превазилазе тај Запад – па су се и зато санкције Русији показале толико неефикасним – додатну тежину даје оценама нобеловца Џозефа Штиглица, шефа тима економских саветника председника САД Била Клинтона и потоњег главног економисте Светке банке.

Штиглиц, штавише, у једном недавном интервјуу за ”Фајненшел тајмс” указује и да ”Америка није предвидела ривала као што је Кина. Чак и без субвенција, Кина би могла да нас победи због саме величине њене економије и броја инжењера које имају. Наше недовољне инвестиције у инжењерство, уз њихове превелике инвестиције – то је наша стратешка грешка. Они су себе ставили у компаративну предност, а ми са тиме не можемо да се помиримо.”

Слобода за вукове

У есеју ”Слобода за вукове” у магазину ”Атлантик”, пригодним стицајем околности објављеним баш уочи празника рада, Џозеф Штиглиц саопштава да је, такорећи, цар го; да систем коме и сам припада почива на лажима и самообманама – не доноси ни економски раст ни политичку слободу, напротив – и да је доспео у фазу у којој прождире самог себе.

Необуздана слобода тржишта као (тобоже) најефикаснији систем државног и друштвеног уређења – чему је и Србија изложена после 5. октобра 2000, и то је главна преостала петооктобарска тековина четврт века касније – не само да није донео обећању ефикасност и напредак него је, указује Штиглиц, ”донео огромне неједнакости… Мрачни биланс неолиберализма укључује ослобађање финансијских тржишта које је изазвало највећу финансијску кризу у последњих три четврт века, ослобађање међународне трговине које је изазвало деиндустријализацију, и ослобађање корпорација да експлоатишу конзументе, раднике и животну средину… Ова врста капитализма”, оптужује даље Штиглиц као да је млади марксиста, ”не само да није повећала слободу у нашем друштву, него је уместо тога донела слободу неколицини на рачун многих… Слобода за вукове, смрт за овце.”

Амерички кошмар

Запрепашћујуће је, примећује Штиглиц, што, ”упркос свим неуспесима и неправдама садашњег система”, многи и даље остају његови заговорници и ”још верују у нешто што се зове амерички сан иако већ деценијама статистика пружа мрачнију слику”, тако да ”проценат деце која зарађују више од њихових родитеља стабилно опада још од Другог светског рата”. Штавише, указује Штиглиц и у једном недавном интервјуу ”Фајненшел тајмсу”, минимална плата у САД је ”на нивоу од пре 65 година кад се усклади са инфлацијом. То је скоро невероватно.”

”У теорији”, наводи Штиглиц даље у магазину ”Атлантик”, ”економска слобода требало је да буде темељ политичке слободе и здравља демократије. Али супротно се испоставило као тачно. Богати и елите имају непропорционалан утицај у обликовању политике и друштвених наратива. Све то води увећаном осећају оних који нису богати да је систем намештен и нефер, што превазилажење подела чини још и тежим… Економска сегрегација расте”, тако да се ”у овом свету неолибералног капитализма само богатство и моћ увек увећавају… Да ли је слободно друштво у коме неколицина диктира услове? У коме неколицина контролише главне медије, и ту контролу користи да одреди шта ће становништво гледати и слушати?” При чему, опомиње, ”неолиберализам помаже у стварању себичних људи којима се не може веровати” – а управо то је она неколицина која контролише читав систем.

Неодржив систем

Штиглицова питања су, наравно, реторичка, а из њих следи закључак да ”слободна тржишта не могу да функционишу без снажне демократије – управо оне демократије коју сам неолиберализам угрожава. На веома директан начин, неолиберални капитализам прождире самог себе.”

Неолиберална економија слободног тржишта и либерална демократија не успостављају стабилну равнотежу, а поврх тога што укида обећану слободу и демократију, закључује Штиглиц, ”неолиберализам је економски систем који сам по себи није одржив”.

О томе, уосталом, сведоче и цитиране прогнозе ММФ-а.

Како је неолиберални капитализам доспео у стање које описује Штиглиц? Зашто није могао да произведе другачији исход? И шта је алтернатива?

О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили

Економиста и члан Фискалног савета Бојан Димитријевић и филозоф политике Драгољуб Којчић.

Погледајте видео: