Величанствена симфонија Победе: Улога „Бољшог театра“ у суочавању са нацистима

09:01 25 Новембар 2020

СПУТЊИК

Величанствена симфонија Победе: Улога „Бољшог театра" у суочавању са нацистима

Лидиjа Кисељова

Цепелин на Тргу револуције у Москви испред „Бољшој театра" 1941. године © Спутњик / Владимир Грановскиj

„Бољшој театар" Русије је једна од најстаријих музичких институција на свету, стар је колико и амерички устав. Постоји још од 1776. године. У сваком тренутку, „Бољшој" је био симбол Русије.

Његова судбина је одражавала судбину земље. И у време Другог светског рата (1941―1945) театар се такође борио заједно са народом.

„Бољшој театар" 1883. године // Фото: © Jавно власништво
„Бољшој театар" 1856. годин6 // Фото: © Jавно власништво
„Бољшој театар" // Фото: © CC BY-SA 3.0/Дмитриj Гурjанов

Према традицији, ветерани Другог светског рата се на Дан победе окупљају код стубова „Бољшог театра". Има их све мање и мање, али сећања људи на тешки пут до Победе су и даље жива.

Ветерани „Бољшој театра" славе 30. годишњицу Победе 1975. године
Фото: © Музеj „Бољшој театра"

Ови зидови памте великане. Овде је дириговао Рахмањинов, певао Шаљапин, плесала Уљанова.

Сергеј Рахмањинов, композитор, пијаниста и руски диригент, дириговао је у „Бољшом театру“ (1904-1905)

Фјодор Шаљапин, познати руски оперски бас певач из средине XX век

Галина Уљанова, легендарна руска балерина, водећа балерина „Бољшој театра“

Током ратних година овде се први пут чула мелодија савремене химне Русије која и дан-данас обележава свечане догађаје. Чак је и на најраспрострањенијој новчаници од 100 рубаља приказан „Бољшој театар".

Новчаница од стотину руских рубаља

Почетак рата

Хитлерова Немачка је 22. јуна 1941. године напала Совјетски Савез.

Немачки авиони бомбардују совјетске градове 22. јуна 1941. године
Фото: © Спутњик

На другој позорници „Бољшог театра" тог дана се одржавала дуго планирана премијера опере Шарла Гуноа „Ромео и Јулија". Ромеа је играо чувени руски певач, народни уметник СССР-а Сергеј Лемешев (1902-1977.).

Присећао се: „Чинило се да смо се те вечери растали... Одједном је заједно са радио-поруком у наш живот дошло нешто страшно и сав наш рад је изгледао непотребан… Публика је топло дочекала представу, извођачи су урадили све што је било у њиховој моћи. Али чим се завеса спустила, сви смо појурили ка звучницима да сазнамо шта се догађа на фронту".

Својевремено је изванредни руски режисер Јуриј Љубимов у разговору са музикологом Соломоном Волковом назвао оно што се догађало кобних дана лета 1941. године у Москви сценом из Апокалипсе:

„Све гори, спаљивани су документи, црни снег лети, као код Булгакова".

Улице су биле преплављене металним противтенковским јежевима

Метални противтенковски јежеви у Москви 1941. године
Фото: © Спутњик/Аркадиj Шпикет

Кровови кућа и тргова су били осликани и одозго су изгледали као шуме, реке и поља. Чак је и позоришна фонтана камуфлирана да изгледа попут шуме. Ово прерушавање је била заштита од напада непријатељских авиона.

Бомба

Јункерс Ју 88, немачки двомоторни вишенаменски авион
Фото: © Jавно власништво

„Бољшој театар" 1941. године // Фото: © Jавно власништво

У Москви је 28. октобра 1941. године био леп дан. Ведро небо је провиривало кроз облаке. Али то небо је било испуњено опасношћу.

У 16 часова зачула се велика експлозија — зграда „Бољшог театра" се заљуљала попут љуљашке. Заронивши великом брзином кроз облаке, фашистички бомбардер „јункерс" Ју-88 је бацио бомбу од 500 килограма која је експлодирала тачно на централном улазу позоришта. На улици су лежали мртви и рањени пролазници.

Фасада позоришта је била озбиљно оштећена експлозијом.

У октобру 1941. године, у условима нацистичког напада који је још увек трајао, донесена је одлука о евакуацији главне трупе позоришта у град Кујбишев (старо име за Самару).

Део тима је остао у Москви да би успоставио рад позоришта.

Када се у септембру 1943. године трупа „Бољшог театра" вратила у Москву, обновљена позоришна зграда је била спремна за отварање сезоне захваљујући херојским напорима рестауратора. Понекад су падали у несвест од глади, али су настављали са радом по 11-12 сати. Практично није било трагова бомбардовања. Позориште је поново отворено 26. септембра опером Михаила Глинке „Иван Сусањин".

Позориште у Кујбишеву

Проба балета Владимира Јуровског „Пурпурна једра" у Дворцу културе у Кјубишеву, 04.02.1942. године
Фото: © спутњик/Анатолиj Гаранин

Евакуација је била веома тешка. Многи једноставно нису могли да уђу у воз, па је, на пример, чувени тенор Иван Козловски 14 дана путовао колима до Кујбишева, док је Александар Пирогов користио водени транспорт: на катеру за вучу је стигао до Рјазања, а одатле се пребацио на пароброд „Бољшој театар" и стигао до одредишта.

Виолина Страдиварија // Фото: © Спутњик

Операција за извлачење из Москве непроцењиве колекције виолина и виолончела „Бољшог театра", радова Страдиварија, Аматија, Гварнерија, одвијала се тајно, без широког оглашавања.

То је било неопходно јер се вредност колекције процењивала на 426.650 златних рубаља. Кутије су неприметно одвезене на Казањску железничку станицу и укрцане у вагон у коме су се већ налазиле слике из Третјаковске галерије. Нацистички бомбардери су бацили експлозивне направе на пут, али воз са стварима је до тада већ успео да оде. Колекција је чудом сачувана. .

Фото: Воз са декорацијама и костимима из „Бољшој театра" који су бомбародовали нацисти

У Кујбишеву су за представе уметницима доделили нови Дворац културе на централном градском тргу. Ни величина ни погодност зграде ни квалитет сценске опреме се нису могли упоредити са московским позориштем, али без обзира на то, трупа је у овој згради изводила представе две позоришне сезоне.

Концерти су почели готово одмах, али довести у ред приказивање представе није било лако: фашисти су уништили ешелон са декорацијама и костимима, погинули су техничари и стручњаци за монтажу сцене. Тада је диригент Самуил Самосуд предложио једини прави излаз из ове ситуације: да се изводе сценске представе у којима уметници могу да наступају у својим уобичајеним сценским костимима.

Проба опере Ђоакина Росинија „Севиљски берберин“ у Кјубишеву

Обућарска радионица „Бољшој театра“ у Кјубишеву (1941)

Сценографска радионица „Бољшој театра“ у Кјубишеву (1941)

Уметници „Бољшој театра“ сакупљају дрва у Кјубишеву

Тако су прве представе током евакуације биле „Евгеније Оњегин" Чајковског и „Травијата" Ђузепеа Вердија.

Извођења су била сјајна и публици није ни пало на памет да су хероји на позорници били обучени „неусклађено"
Сцена из опере Петра Чајковског „Евгеније Оњегин", Кјубишев, 16.03.1942. године // Фото: © Спутњик / Анатолиj Гаранин

Сцена из опере Ђоакина Росинија „Виљем Тел" у Кјубишеву 1942. године // Фото: © Музеj „Бољшој театра"

Кујбишев је у то време прозван за резервни главни град СССР-а. Никакве околности нису смеле да утичу на квалитет представа. Уметници су сматрали да је питање части обезбедити да свака представа изгледа „као у главном граду". На крају крајева, то је имало и политичко значење: не само јавности већ и дипломатском кору, који се касније преселио у Кујбишев, требало је показати да најбоље музичко позориште у земљи ради као и пре.

Током две године (1941—1943) „Бољшој театар" је извео 14 представа на сцени Самарског (Кујбишевског) позоришта — девет опера и пет балета. Одржао је и две сјајне премијере: оперу Ђоакина Росинија „Виљем Тел" и балет Асафа Месерера „Пурпурна једра", на музику композитора Владимира Јуровског.

Симфонија Шостаковича

Главни догађај кујбишевске епопеје позоришта је била светска премијера 7. симфоније Дмитрија Шостаковича. Оркестар „Бољшог театра" ју је извео у присуству аутора 5. марта 1942. године. Дириговао је Самуил Самосуд.

Светска премијера 7. симфоније Дмитрија Шостаковича
Фото: ©Музеj „Бољшој театра"

Композитор је донео ноте своје симфоније из опкољеног Лењинграда. Симфонија је оставила огроман утисак на публику. Многи су имали сузе у очима, а неки су седели стискајући шаке. Концерт је емитован на радију широм земље. Након што је постао светска сензација, овај комад је тријумфално „марширао" најбољим концертним дворанама.

Писац Алексеј Толстој је повезивао уметничку победу Шостаковича са поразом Немаца у близини Москве:

„Црвена армија је створила сјајну симфонију светске победе. Шостакович се приљубио ухом уз срце Отаџбине и одсвирао песму Тријумфа".

Позорница „Бољшог театра" у Москви

Московљани у близини друге сцене „Бољшој театра", улица Пушкинскаја, Москва, фебруар 1942. године
Фото: © Спутњик/Анатолиj Гаранин

Када је фронт био удаљен само 30 километара од главног града, 19. фебруара 1941. године, позоришни уметници који су остали у Москви отворили су прву војну сезону великим концертом на позорници.

Наступи су се одвијали током дана. Увече су их ометала редовна бомбардовања и мрак.

Време када су наступи одржавани је било сигуран знак стања на фронту. Како се Црвена армија кретала према Западу, завеса се подизала све ближе уобичајеном времену. Позориште је било пуно, а расположење у дворани је било ведро, упркос чињеници да је био рат.

Позориште су братски делили опера и балет.

Изводиле су се опере:

„Евгеније Оњегин" Петра Чајковског,
„Тоска" Ђакома Пучинија,
„Травијата" Ђузепеа Вердија,
„Севиљски берберин" Ђоакина Росинија.

Међу балетима су били:

„Узалудна предострожност" Петра Лудвига Хертела,
„Лабудово језеро" Петра Чајковског,
„Копелија" Леа Делиба,
„Бајадера" Лудвига Минкуса.

У шминкерници пре опере Петра Чајковског „Пикова дама" на сцени „Бољшој театра", 1943. године // Фото: © Спутњик / Анатолиj Гаранин
Опера Петра Чајковског Пикова дама" на сцени „Бољшој театра", 1943. године // Foto: © Спутњик / Анатолиj Гаранин

„Евгеније Оњегин" Петра Чајковског,
„Тоска" Ђакома Пучинија,
„Травијата" Ђузепеа Вердија,
„Севиљски берберин" Ђоакина Росинија.

Међу балетима су били:

„Узалудна предострожност" Петра Лудвига Хертела,
„Лабудово језеро" Петра Чајковског,
„Копелија" Леа Делиба,
„Бајадера" Лудвига Минкуса.

Један од оних који је започео каријеру у „Бољшом театру" током ратног периода био је изванредни диригент, између осталог и добитник награде Греми (1960. године), народни уметник СССР-а Кирил Кондрашин (1914—1971).

Солиста оркестра „Бољшог театра", корепетитор групе виолончела и унук маестра, Петар Кондрашин, говорио је за Спутњик о свом деди и његовим активностима током рата:

„У јесен 1942. године Кирил Петрович је позван у Кјубишев да диригује оркестром 'Бољшог театра'. На концерту се чула прва симфонија Шостаковича и аутору се јако допала интерпретација младог диригента. Деда је претпоставио да је управо Шостакович допринео томе да га позову у 'Бољшој театар' у Москви"

Петар Кондрашин

Кондрашинов унук је истакао да је његов деда, када је почео да ради у московском огранку позоришта крајем 1942. године, био најмлађи диригент у то време:

„Тада је имао само 27 година. Његова прва представа у позоришту је била 'Тоска' Пучинија. Самуил Самосу му је пришао после концерта, загрлио га и рекао: 'Нисам знао да сте тако диван диригент. Мислио сам да су вас преко везе довели овде или по партијској линији, али испоставило се да сте изванредан диригент'. И након тога су постали јако добри пријатељи. Морам рећи да Кирил Петрович никада није био члан неке странке", истакао је Петар.

1. Совјетски диригент Кирил Кондрашин, дириговао је у московском „Бољшом театру", добитник награде „Греми" // Фото: © Спутњик / Михаил Озерскиj
2. Кирил Кондрашин, совјетски диригент // Foto: © Спутњик / Давид Шоломович

„Касније је Самосуд допринео томе да деда није дириговао само у огранку, него и у главној згради позоришта. Јосиф Стаљин је ишао да слуша оперу само тамо, и то је био велики престиж"

Петар Кондрашин

Суламиф Месерер, солиста „Бољшој театра" // Фото: © Спутњик / Анатолиj Гаранин

Уметници су тешко живели. Балерина Суламиф Месерер (1908―2004) се већ у седамдесетим годинама присећала тих оброка током рата и упоређивала их са библијским трпезама:

„Свима нама је позориште тада давало по пола векне хлеба дневно и флашу вина за недељу дана. И наша јела су у неком смислу подсећала на библијска: јели смо хлеб и умакали га у вино. Попијеш мало и већ си сит. Можеш да плешеш у шпиц-патикама".

Дух заштитника града није био сломљен. У хладној, гладној Москви, ведрим, свечаним светлима, која се споља нису видела, сијала је унутрашњост огранка „Бољшог театра" у Пушкинској улици.

Фронтовске бригаде

Радни солисти „Бољшог театра" су формирали 16 мобилних бригада које су за време рата одржале 1.939 концерата на фронту.

Уметници оркестра „Бољшој театра" на фронту
Фото: © Музеj „Бољшој театра"

У невероватно тешким условима, често опасним по живот, уметници су лечили душе „осакаћене ратом".

Главна покретна платформа за наступе је био камион са преклопним странама. Он се претварао у позорницу за време концерта, дрвене кутије су постајале степенице, а гледаоци са прве линије фронта су седели у полукругу на трави.

Балерина Кузњецова наспупа пред војницима, 1941. године

Солиста опере Иван Козловски на фронту, 1942. године

Солиста опере Антонина Иванова. Јужни фронт, 1942. године

Плесачи Марина Дамаева и Борис Холфин. Волховски фронт, 1942. године

Понекад су музичари сматрали важним наступ чак и за само једну особу.

Једном су уметнике из „Бољшог театра" замолили да оду у пољску теренску болницу код оболеле медицинске сестре.

Док је носила рањенике са бојног поља, девојка је и сама тешко рањена: граната јој је разнела ногу. Бол је трпела добро, али мисли о будућности су је излуђивале. Није желела никога да види и ни са ким није разговарала. Уметници су дошли и отпевали јој неколико песама. Присећали су се да је за њих најдрагоценија награда био захвални поглед огромних сивих очију у којима је „опет засветлуцао живот"

Павел Лисициан, руски баритон (1940.) // Фото: © Спутњик / Дмитриj Дебабов
Павел Лисициан у опери Петра Чајковског „Евгеније Оњегин" у „Бољшом театре" // Foto: © Спутњик / Николаj Хорунжи
Павел Лисициан са својом ћерком Карином // Foto: © Спутњик /А. Воротинскиj

Солиста „Бољшог театра" Павел Лисицијан (1911―2004), од самог почетка рата до 1944. године је био члан групе која је забављала трупе и одржавала концерте на фронту.
За то време, Павел Лисицијан је имао два случаја када је, захваљујући предосећају, успео да чудом избегне смрт и спаси живот другима. То је у интервјуу за Спутњик рекла његова ћерка, народна уметница Јерменије, заслужна уметница Русије, професорка на Руској академији за позоришну уметност (ГИТИС), Карина Лисицијан:

„У Вјазми су се одвијале страшне битке. Они су се повлачили. И тата се онда повукао заједно са целом војском. И док су ишли неком стазом, видели су некакву златну машиницу за бријање. Неко је хтео да је подигне, али тата је рекао: 'Немојте ни случајно да је подижете! Удаљите се! Позовите сапере!' Они су стигли и испоставило се да је испод машинице била бомба. Да ју је неко подигао, бомба би експлодирала"

Карина Лисицијан

„У Вјазми су се одвијале страшне битке. Они су се повлачили. И тата се онда повукао заједно са целом војском. И док су ишли неком стазом, видели су некакву златну машиницу за бријање. Неко је хтео да је подигне, али тата је рекао: 'Немојте ни случајно да је подижете! Удаљите се! Позовите сапере!' Они су стигли и испоставило се да је испод машинице била бомба. Да ју је неко подигао, бомба би експлодирала".

„Затим су наставили даље и држали су концерте такође у близини Вјазме. Група је била подељена на два дела. Једна је остала у Вјазми, а друга је отишла даље. Тата је био најстарији у тој фронтовској бригади. Питали су га: 'Остајете ли или идете?'. Он је рекао: „Не, не. Ми идемо даље'.

Они који су остали, сви су погинули јер су нацисти почели да бомбардују кућу у којој су били. Ово је било веома важно. Спасао је људе за које је био одговоран и спасао је себе. Сећам се тога јер је тата то увек причао са сузама у очима".

Карина Лисицијан је истакла да је њен отац приредио пуно концерата и дуго певао. Дугим ратним путевима уметници су ишли заједно са народом, до Победе. И наравно, круна свих стваралачких активности фронтовских бригада били су концерти солиста „Бољшог театра" у ослобођеном Берлину.

Концерт у Рајхстагу

На самом крају рата, у мају 1945. године, уметници „Бољшог театра" имали су велику част да наступају пред војницима пука који су поставили Заставу победе над Берлином.

Совјетска застава над Рајхстагом након пораза нацистичких трупа
Фото: ©Спутњик / Евгениj Халдеj

Ово је био први концерт совјетских уметника у Рајхстагу. Совјетски цивили су изгледали чудно у овој згради. На улазу у Рајхстаг, уметнику Сергу Гоцеридзеу је пришао борац и гласно му повикао: „Еј Фриц! Реци ми, где је Хитлеров леш?" Серго је био запањен, али се брзо снашао и одговорио: „Слушај, драги, и ја га тражим!"

После концерта у Рајхстагу. Опраштање војника пука који је подигао Заставу Победе, са бригадом уметника „Бољшој театра". 1945. године // Фото: © Музеj „Бољшој театра"

Наступали су у уском ходнику који је био испуњен креветима и служио је као склониште од бомби. На крају ходника, иза „сцене", била су два реда степеница. Један од њих је водио до излаза, а други у подземље. Током концерта, туда су водили заробљене нацисте, а у дубоким подрумима се још одвијала битка.

Пролазећи дуж зидова један за другим, Немци су на тренутак били сведоци концерта. Совјетске песме су одјекивале унутар зидова Рајхстага.

Касније су се уметници настанили у Берлину. Возили су се аутомобилима из Гебелсове гараже, одржавали су концерте у Геринговим касарнама, ходали су по гомили обезвређеног ордења у Хитлеровој канцеларији.

Уметници су 8. маја 1945. године наступили у Карлсхорсту, где је потписан акт о капитулацији Немачке. А 5. јуна је одржан њихов последњи „фронтовски" концерт. Тога дана, у Берлину су се састали представници четири савезничке државе да потпишу Декларацију о поразу нацистичке Немачке.

Породица Лисициан: солиста „Бољшој тетра" Павел Лисициан са својом женом Дагмаром (доле) и децом (изнад) Карином (лево), Герасимом, Рубеном и Рузаном (десно) // Фото: © Архива породице Лисициан

Дан победе Карина Лисицијан памти и по томе што су се тог дана, 9. маја 1945. године, у Москви родили њени рођени брат и сестра, близанци Рузана и Рубен. Карина Лисицијан је испричала за Спутњик како је, захваљујући њеном оцу, Рузана преживела тешку болест:

„Када се мама порађала у болници, ставили су је на кревет на коме су раније лежали рањени војници. Рузана је покупила сепсу. Умирала је, али тата није одустајао. Спровели су директно преливање крви из његове вене у њену. Сећам се тога добро, тада сам имала седам година. И Рузана се опоравила након што јој је тата дао своју крв. Образи су јој се заруменели, почела је нормално да дише и опоравила се"

Карина Лисицијан

Сестре Лисицијан су пошле очевим стопама и постале изванредне певачице и вокални учитељи.

Ових победоносних дана у Москви, на сцени „Бољшог театра" се изводила опера Чајковског „Черевички". Ватромет у част Победе се подударио са паузама између чинова. Гледаоци и уметници су пожурили да виде отворено небо. Након сваке паљбе, гомила људи осветљена разнобојним ватрометом испуштала је победничке узвике. Заједно са свима (а он је био нашминкан и у костиму, са роговима и репом) на улицу је истрчао извођач улоге демона, солиста опере Алексеј Иванов и одушевљено повикао: „Ура!"

Из гомиле су одговорили: „Гледајте, чак се и ђаволи радују нашој победи!"

Грохотан смех је надјачао ове шаљиве речи, одражавајући весело расположење свеопштег празника.

Нова химна СССР-а и неуспели покушај атентата на Стаљина

Заставе СССР-а и Русије // Фото: © Спутњик / Александр Виљт

Један од најважнијих догађаја у културном животу земље током ратних година био је конкурс у „Бољшом театру" за нову химну Совјетског Савеза, у коме је учествовало 170 композитора, међу којима су били чувени Шостакович, Прокофјев и Хачатурјан. На конкурсу је победила химна Александра Александрова. Цензор је био лично Стаљин, који је, док је слушао химне, веома хвалио оркестар „Бољшог театра".

Јосиф Стаљин, совјетски лидер// Фото: © Спутњик

Главно позориште је било једно од ретких места где се Стаљин појављивао у јавности. Немачка обавештајна служба је одлучила да искористи ову околност како би елиминисала совјетског вођу. У јесен 1944. године, захваљујући компетентним акцијама совјетске контраобавештајне службе Смерш, спречен је покушај атентата на Стаљина. Ова операција је ушла у историју под именом „Туман" (Магла).

Чињенице и бројке

Укупна количина крви коју су дали донатори „Бољшог театра" за спас живота совјетских војника била је 364 литра.

„Бољшој театар" је преузео покровитељство над болницом број 5016, у којој је шест одељења за рањенике у потпуности било опремљено за позориште, као и клупска сцена. За рањенике и болничко особље одржано је 215 концерата.

Радници „Бољшог театра" су дали своју личну уштеђевину за конструисање тенкова и авиона, као поклон војницима Црвене армије и породицама ратних ветерана. Укупно више од 3.300.000 рубаља (41.300 евра).

Више од 900 поклона је подељено рањеницима током различитих календарских празника. Дирекција позоришта, заједно са добровољним прилозима појединих радника, потрошила је више од 700.000 рубаља (8.821 евро) за све врсте материјалне помоћи рањеницима са одељења која су била под покровитељством.

Директно на фронт је отишло 16 бригада позоришних уметника који су одржали 1.939 концерата.

Много посла је урађено на поправљању војних униформи: поправљено је 38.000 комада одеће.

Откупљене су државне обвезнице у вредности већој од 9.500.000 рубаља (118.894 евра).

У болницама и војним јединицама у позадини фронта одржано је преко 4.500 концерата и више од 60 покровитељских представа.

Made on

Tilda

Здраво, !

Здраво, !