Слушајте Sputnik
    Србија, непризнато Косово и ЕУ - илустрација

    Национални консензус на стражи поред Призрена

    © Sputnik / Александар Милачић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 241

    За разлику од других друштава, у Србији договор око битних питања није постојао ни у елитама, ни у народу. На све то, постојала је подвојеност између елита и народа.

    „Мислим да је време за национални консензус како даље са Приштином, тим пре што изгледа да Запад више није расположен да назив ’Приштина‘ циркулише у званичним документима“, рекао је председник Србије Томислав Николић. 

    А да ли је тај консензус могућ? Не само у конкретном случају и према питању Косова и Метохије, већ  — да ли је српска држава навикнута на консензусе? Да  ли је српско друштво око неких битних питања икад имало јединствен став? И ако није, зашто таква врста друштвеног договора не може да се запати?

    Вековна располућеност

    Српско друштво, према мишљењу историчара Александра Животића, пати више од једног века од располућености. Дакле, вечито постоји дилема Русија или Европа, традиција или модернизација, Исток или Запад, југословенски или српски национални програм… Тако да је то сада већ постало нешто што, конкретизује Животић, представља константу. 

    Енциклопедијски, консензус је споразумна одлука различитих друштвених група односно поступак доношења одлука заснован на највећој могућој сагласности унутар групе. Консензус је постигнут кад су сви чланови државе, групе, одбора или организације сагласни са предлогом најбољим за групу. Појединци не морају бити сагласни са свим ставкама предлога, али обавеза према заједници и потреба чине да консензус делује.

    Историчар Животић констатује да, нажалост, ако изоставимо оно што се дешавало на почетку 20. века, у Србији постоји апсолутно одсуство било каквог консензуса око неких кључних питања.

    „Дакле, ако изузмемо период између 1903. и 1918. кад је постојао јасан консензус о потреби националног ослобођења и уједињења, све остало је касније ишло путем темељних расправа и постојања најмање две струје, односно најмање два различита мишљења о неким правцима решења кључних проблема али и о правцима будућег развоја“, тврди Животић. 

    И културолог Милена Драгићевић Шешић, професорка Факултета драмских уметности у Београду каже да је формирање модерне српске државе, односно ослобођење од Турака — око кога је свакако постојао консензус — можда последњи период кад је постојао до те мере и тако јединствен консензус у српском друштву.

    „Све друге политичке опције и све друге вредносне опције касније — значи током формирања и државе Обреновића, и касније Карађорђевића, и Краљевине Југославије, и социјалистичке Југославије — у ствари нису имале друштвени консензус“, прецизира професорка Драгићевић Шешић.

    Можда је, каже она даље, највише личило на друштвени консензус чињеница да је након 1945. највећи део становника био за једну опцију али и тада није било друштвеног консензуса.

    „Многи који нису били сагласни са једнопартијским системом су емигрирали из земље, отишли су или су се повукли и живели свој живот, како би рекао Чеслав Милош — као кетмани“, јасна је Драгићевић Шешић.

    Ко спречава договор?

    А зашто је то тако? Зашто је у Србији једини договор да не може ни око чега да буде договора.

    Према Александру Животићу, постоји више различитих разлога и унутрашње и спољне природе.

    „С једне стране су различити међународни утицаји, различита виђења куда би државу требало повести, а са друге стране су на унутрашњем плану увек постојале различите струје које су унутрашње и политичке али и економске и културне проблем настојале да реше на различите начине. Увек су постојала различита мишљења, па и различита тумачења актуелних дешавања“, конкретан је историчар Животић.

    Највећа подела српског друштва, према ставу културолог Драгићевић Шешић, лежи на линији која раздваја европски поглед са једне и национални хоризонт, затварање и искључивост према другима, са друге стране. То је било евидентно, примером појашњава она, још у време кад је требало парламент да одлучи о изградњи пруге Београд — Ниш.

    „Та врста подвојености српског друштва на оне који су од Доситејевог времена отварали неке нове развојне хоризонте кроз едукацију, до оних који су сматрали да Срби треба да буду сами себи довољни, да се затворимо у наш атар и да чувамо своју традицију као око у глави. Ја свакако сматрам да треба да је чувамо, али не на начин да та традиција престане да живи. Оног тренутка кад она престаје да се развија, она постаје оков а не вредност“, појашњава Драгићевић Шешић. 

    Како могу Немци и Французи, а не могу Срби?

    А како су то решили други народи? Има ли разлике између Србије и њих? Преводе ли они боље реч „консензус“? И како је преводе?

    У великим државама и великим европским друштвима са дугом традицијом демократије и парламентаризма, према Александру Животићу, постоји мало другачији приступ. Наиме, код њих око оних највиталнији националних питања постоји консензус. Мада се, сугерише Животић, и у тим друштвима до консензуса долазило на веома сложен начин.

    „Суштинска разлика је у томе да код нас тај консензус није постојао ни у елитама, ни у народу. И да је, поврх тога, постојала подвојеност између елита и народа. Говорим сад о политичким, интелектуалним, културним, па и финансијским елитама“, тврди Милена Драгићевић Шешић.

    Она наводи консензус, након француске буржоаске, о Француској као лаичкој и грађанској држави, или консензус око јединствене немачке државе.

    „Пазите колико је то било јако да уопште није долазило у питање који од дијалеката или који ће од језика немачких, којих је било безброј, бити изабрани и консензусом усвојени“, прецизира Драгићевић Шешић, напомињући да у Србији и то језичко питање стално лавира.

    „Чак и највећи стручњаци не знају да кажу шта је први српски речник. Неки кажу то је онај кад је тај речник штампан и ћирилицом, а ови други кажу — па зашто се одричемо сопствене историје ако је неко направио речник у 17. веку и назвао га речник српско-француског језика, али је штампан латиницом“, јасна је Драгићевић Шешић. 

    У Србији, наводи она још примера, ни у науци не постоји консензус, нема га ни према питању на који начин посматрати дубровачку књижевност, на који начин посматрати низ стожера културних традиција и вредности. 

    „Кад би бар око економије постојао консензус, па да се економија развија, можда би се и неке друге ствари у друштву лакше развијале“, додаје Драгићевић Шешић.

    Најзад, шта са консензусом око Косова и Метохије? Па постоји стара здравица и поздрав: „Догодине у Призрену!“ И консензус од нечега почиње. 

    Тагови:
    национални, консензус, делотворност, сагласност, одлука, независност, Косово и Метохија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога