Београд-6°C
Ниш-3°C
Слушајте Sputnik
    Демонстрације у Подгорици

    Да ли је Црна Гора сада удаљенија од НАТО-а?

    © AP Photo/ Risto Bozovic
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    4630

    Догађаји у Подгорици у суботу увече, и све што ће уследити, противницима уласка Црне Горе у НАТО даће и додатне аргументе; евидентна политичка нестабилност, зачињена видео-снимцима полицијске бруталности, сигурно неће допринети лакшем уласку у овај војни пакт. У томе заправо и лежи добар део значаја онога што се тренутно догађа у Црној Гори.

    Иако противљење уласку Црне Горе у НАТО није било међу најуочљивијим темама опозиционог протеста у Подгорици у суботу увече, протеста који је тражио демократију у Црној Гори а завршио се сузавцем, шок бомбама и окршајима полиције и демонстраната, национални (црногорски) координатор за НАТО Веско Гарчевић нашао је за сходно да, усред овог хаоса, укаже баш на ову, недовољно наглашену али несумњиво постојећу везу између политичке нестабилности у Црној Гори и њеног увлачења у НАТО.

    „Њихов циљ је да саботирају Мила Ђукановића и улазак у НАТО“, прокоментарисао је Гарчевић ретвитовавши нечије запажање. И: „Црна Гора има свој пут, а то су евроатлантске интеграције. Било какве промене у Црној Гори могу само успорити, али не и прекинути тај пут“.

    Црној Гори је, подсећања ради, акциони план учлањења у НАТО (МАП — Membership Action Plan), што је последњи корак пред позив за улазак у ову организацију, одобрен још пре скоро шест година, у децембру 2009. године. Сам позив да уђе у НАТО, међутим, Црној Гори је до сада измицао. Изостао је и прошле јесени када је, уочи НАТО самита у Велсу, Немачка и отворено поручила да је проширења северноатлантског војног пакта даље на исток не интересују, што се иначе не може схватити другачије до као покушај да се додатно не продубљује јаз који је — по мери и интересу вашингтонских архитеката украјинског пуча — направљен између Европске уније и Русије. Уосталом, и бројни заговорници црногорског уласка у НАТО тада су коментарисали да је приступање Црне Горе одложено због геополитичког сукоба великих…

    После прошлогодишњег разочарања (наравно, из угла оних који су уопште у стању да се разочарају тиме што их не примају они који су их пре 16 година, заједно са Србијом, бомбардовали) амбиције званичне Подгорице окренуле су се очекивању да ће позив Црној Гори да уђе у НАТО уследити крајем ове године. Црногорски премијер Мило Ђукановић изразио је још у марту очекивање да ће позив бити упућен у овом року, а Скупштина Црне Горе, идући том року у сусрет, средином септембра усвојила је и резолуцију којом се подржава улазак у овај војни пакт. И немилосрдна медијска кампања задобијања какве-такве подршке јавности, и сигнали из самог НАТО-а да ће 2015. заиста бити година црногорске НАТО интеграције, коначно, и изјава словачког амбасадора у Подгорици Франтишека Липке 16. септембра да је у оквиру НАТО-а обезбеђен (неопходни) консензус за упућивање позивнице Црној Гори да се прикључи Алијанси, створили су снажан утисак да је прикључење, такорећи, готова ствар.

    Насупрот свему томе, међутим, државни секретар у Министарству спољних послова Словачке Игор Слободник открио је црногорској државној телевизији 22. септембра — дакле, неколико дана после тврдње амбасадора Липке о постизању консензуса — да консензуса око упућивања позивнице Подгорици заправо још нема: „Рекао бих да се консензус полако гради. Још нисмо завршили, али је јасно да сада имамо веома солидну већину… Једноставан одговор на ваше питање је да још немамо консензус“. Ово Слободниково признање враћа нас пак назад на прошлогодишње, јавно изражено противљење Немачке даљим проширењима НАТО-а на исток, али и на сличну поруку коју је заинтересованој јавности 2. марта ове године упутио француски председник Франсоа Оланд, после састанка с генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом: „Став Француске је да у овом моменту треба одбити свако ново чланство“.

    Догађаји у Подгорици у суботу увече, и све што ће уследити, НАТО противницима уласка Црне Горе у НАТО даће и додатне аргументе; евидентна политичка нестабилност, зачињена видео-снимцима полицијске бруталности, сигурно неће допринети лакшем уласку у овај војни пакт. У томе заправо и лежи добар део значаја онога што се тренутно догађа у Црној Гори.

    Одговор на питање хоће ли или не Црна Гора до краја ове године добити позивницу да се прикључи западном војном пакту, отуда, даће нам одговор и на барем још два питања. О снази жеље Вашингтона да Западни Балкан стави под своју потпуну контролу, и о његовој моћи да своју жељу наметне и Немачкој и Француској, што је уосталом већ успео толико пута досад…А опет, насупрот (поново) ставу Немачке и Француске, стоји интерес Сједињених Америчких Држава да Црна Гора у НАТО уђе што пре, интерес изазван геополитиком сукоба САД са Русијом у оквиру кога је потребно (и) избацити Русију са Западног Балкана. Овај интерес је најјасније образложио потпредседник утицајног Атлантског савета из Вашингтона Дејмон Вилсон („Путинов балкански гамбит“, 16. октобар 2014.): „Део стратешког одговора за одвраћање Путина од даље агресије треба да буде концентрисани трансатлантски напор да се даље консолидује Балкан. А то значи позивање Црне Горе да се прикључи НАТО-у, поновни фокус на Босну (…), дуплирање напора да се унапреде европске аспирације Србије, и поновно посвећивање решавању неслагања око имена Македоније. У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо да изгубимо југоисток Европе баш као што ризикујемо да изгубимо и европски исток“.

    Тагови:
    удаљавање, нестабилност, догађај, приступање, протест, НАТО, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога