Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Споменик цару Николају II Романову

    До истина и претрeсањем историје саме историографије

    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    0 110

    На историчарима је не само да отварају нове теме и да траже нове изворе истражујући оне старе, него и да се, такође, баве историјом саме историографије. На ту потребу указала је конференција „Србија и Русија 1916-1917, домети историографије“.

    Централна тема дводневне конференције „Србија и Русија 1916-1917, нови домети историографије“, коју је организовао Институт за новију историју Србије, биле су околности настанка Југославије и улога Русије. О томе су гледиште изнели српски и руски историчари, бавећи се уско периодом настанка Краљевине Југославије, који се подударио са Руском револуцијом, односно Првим светским ратом као граничном линијом једне епохе. То је наметнуло и питање корена стереотипа о српско-руским односима у периоду од 1914. до 1918. године.

    Данашњи модератор дискусије, научни сарадник Института за савремену историју др Горан Милорадовић је, сумирајући расправу, напоменуо да је већина историчара указала на то да је нестанак руске империје 1917. године и избијање Револуције био пресудан фактор који је утицао на то да се Влада Србије по окончању Првог светског рата определи за стварање Југославије. Оцењено је да ће тај шири концепт, а не само уједињење територија насељених већинским српским становништвом, имати и подршку на другим странама, пре свих јужних Словена у Аустроугарској монархији.

    Југославија као изнуђено решење

    Он је указао на чињеницу да српска војска после слома 1915. године више није имала одакле да мобилише и појачава своје трупе за Солунски фронт формиран годину дана касније. Подсетио је, такође, на Лондонски договор из 1915. године који се односио на поделу Босне и Херцеговине и одступање Србије до Охрида. Због тога је борба Србије, пре свега, морала да буде политичка. То значи залагати се за принцип који ће у датим околностима моћи највише да донесе, а то је била Југославија, указао је Милорадовић.

    Он је додао и да је мотивација Словенаца и Хрвата била да ће у Југославији спасити много више територије и својих интереса, него да наступају самостално, поготово што су били део поражених снага у Првом светском рату.

    „Ако би требало да заокружим све што је речено током дводневне конференције, онда би то било да смо у Југославију ушли тако што смо доживели бродолом два државна пројекта, један са центром у Београду, други са центром у Загребу, и од та два разбијена брода направили један сплав који нас је носио кроз 20. век са више или мање успеха“, рекао је Милорадовић за Спутњик.

    Своје слабости та земља је показала у кризним периодима. Два пута се распадала и сада, како каже, живимо на последицама свих нерешених питања и проблема који су се отворили избијањем Првог светског рата.

    Превредновати историографију

    Из неких коментара и излагања на конференцији било је разумљиво да је југословенска историографија била идеологизована не само у смислу комунистичке идеологије, него и оне југословенске.

    „Много тога је тумачено, сагледавано, истраживано, управо с обзиром на државне интересе, а држава је била Југославија, а не Србија. Тако да ми историчари не само да сада отварамо нове теме, него се и трудимо да нађемо нове изворе којима би смо истражили старе теме. Морамо такође да се бавимо историјом историографије“, оценио је Милорадовић. Историчари, сматра он, морају да покушају да сагледају шта је то била политичка и идеолошка деформација у тумачењима ранијих генерација историчара.

    „Могли смо да чујемо један пледоаје за нову историографију која би почела превредновањем досадашњих историографија“, закључио је Милорадовић. Он је због тога посебно указао на излагање историчара Александра Силкина из Москве који је скренуо пажњу на то да треба правити разлику између совјетске и руске историографије.

    Такође модератор данашње дискусије, виши научни сарадник Института за славистику Руске академија наука, др Силкин је указао на то да Краљевина СХС, односно Југославија, од 1918. до 1941. године није била предмет научног истраживања у Совјетском Савезу.

    Совјетски научници који су се бавили тим периодом нису успели чак ни да реконструишу редослед догађаја, ни њихове учеснике, рекао је Силкин за Спутњик.

    Империјалистичке Версајске творевине

    Уместо да буде предмет научног истраживања, према Краљевини Југославији постојао је идеолошки приступ од самог њеног настанка, јер су, како објашњава Силкин, совјетски историчари тада били под утицајем југословенских и бугарских комуниста који су долазили у Москву. Тамо су били предавачи на школама Коминтерне под чијим су утицајем били.

    Према речима Силкина, тај идеолошки костур се после Другог светског рата облачио у радове југословенских историчара, који су објављивани у ФНРЈ и СФРЈ, који нису били истомишљеници, али су били једини извор информација за совјетске историчаре.

    Неки од тих совјетских историчара били су, наводи он, прави научници, попут академика Писарјева који се бавио улогом Србије у Првом светском рату. Али, додаје, када он пише о Краљевини Југославији после 1918. године то није на нивоу историјског рада. Та традиција идеологизованог погледа на Југославију се наставља и уочљива је у савременим руским радовима објављеним и пре десет година, па и данас, сматра Силкин.

    Он је подсетио на стереотипе међу којима је нарочито популаран онај да је Југославија тамница народа, који је популаран и у земљама створеним на простору некадашње Југославије, осим у Србији. Извор тог стереотипа је, како наглашава, незадовољство оних народа који су изгубили Први светски рат, а зна се који су то народи.

    Силкин објашњава да су такви стереотипи имали упориште у Совјетском Савезу зато што је његова званична политика била да је Први светски рат био империјалистички, неправедан за народе и радничку класу. Став је био да су све његове, односно творевине Версајског уговора, империјалистичке творевине и да ће нестати као резултат народних револуција у тим земљама, какве су Југославија, Пољска, Мађарска, Чехословачка.

    На питање каква је сада ситуација у Русији, он каже да постоји плурализам гледишта.

    „Има оних који се држе стереотипне тачке гледишта, има оних који гледају сасвим супротно на ту тему. Сада је ситуација нормална, нема владајуће идеологије, догме. Рођен сам 1976. године и историчари који су хтели да се баве науком нису ишли на катедре које се баве новијом историјом јер се знало да је та историја идеологизована до највеће мере. И када је она напуштена многи историчари су искрено променили своја гледишта. Тако да не могу да обезвређујем читаву совјетску историографију. Радило се у условима које је диктирало време у којем су живели“, закључио је др Силкин.

    Међународна научна конференција „Србија и Русија 1916-1917: нови извори, нови домети историографије“, одржана у Институту за новију историју Србије наставак је сарадње са Институтом за словенске студије Руске академије наука (РАН), која је по речима директора Института у Београду др Милета Бјелајца, подигнута на виши ниво.

    „Имамо сарадњу која предвиђа организацију заједничких скупова, заједничка издања и промовисање истраживачког рада сарадника из Србије у руским архивима и једнако тако промовисање и помагање рада руских историчара у Србији у нашим архивима“, прецизирао је Бјелајац.

    Иако сарадња два института траје већ више деценија, на виши и редовнији ниво она је подигнута прошле године скупом у Москви, када су српски и руски историчари расправљали о српско–руским односима у 20. веку.

     

    Слично:

    Шта за Србију значи обновљена руска моћ?
    „Трећа Југославија“ би била мртворођенче
    И Југославија је растурена референдумима
    Тагови:
    Први светки рат, Краљевина Југославија, историографија, историчари, Миле Бјелајац, Александар Силкин, Горан Милорадовић, Југославија, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога