Слушајте Sputnik
    Кански фестивал

    Да ли су спонзоруше протерале поштену интелигенцију

    © AFP 2018 / LOIC VENANCE
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    8442

    Србији треба низ година привредног раста између пет и десет одсто да би људи осетили бољи живот и на друштвену сцену можда вратили средњи слој и његов систем вредности. Одбацивање садашњих идола оличених у спонзорушама и новокомпонованим богаташима ићи ће много теже од материјалног уздизања.

    Oд најављиваног повећања плата и пензија, после најновијих разговора са мисијом ММФ-а, ипак ће нешто бити. Детаљи о томе коме и колико, како је најавио премијер Александар Вучић, данас ће бити саопштени. Колико год било, некоме ће добро доћи. Иако номинално већа 2,8 одсто, а реално 3,4 процента, просечна нето зарада од непуних 400 евра у септембру Србију је позиционирала при само дно лествице у региону. Наравно и у Европи. 

    На питање Спутњика који број запослених прима плату испод, односно изнад просека, у Републичком заводу за статистику кажу да такву врсту обрачуна за сада немају. 

    „Најсвежији“ подаци до којих се могло доћи су они из 2013, према којима је у нашој земљи 585.923 радника и 133.756 пензионера примало више од просечне републичке плате. Тада је са више од хиљаду евра месечно располагало тек 87.008 грађана.

    Управо та сума од око хиљаду евра, односно између 120.000 и 150.000 динара је, по оцени економиста, нека доња граница примања која вам омогућава пристојан живот и сврстава вас у средњи слој становништва. Ако он чини четвртину друштва, то државу, сматра се, чини политички и економски стабилном.

    Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић за Спутњик каже да је уобичајено у свету да се земље рангирају по висини бруто домаћег производа (БДП) по глави становника и то онда говори где се која земља налази, да ли у кругу екстремно сиромашних, сиромашних, оних који солидно живе, богатих и екстремно богатих.

    Са глобализацијом, новим светским поретком, продирањем неолиберализма и у најнеразвијеније земље света, ствари су се, каже он, умногоме промениле и свет се страховито поларизовао на екстремно богате и сиромашне. 

    Британска невладина организација „Оксфам“ је у својој публикацији уочи одржавања овогодишњег Светског економског форума у Давосу, светској финансијској елити предочила да је имовина један одсто најбогатијих људи на свету у 2015. години премашила имовину преосталих 99 одсто, и то годину дана пре него што се то очекивало. Илуструјући колика је размера продубљивања неједнакости последњих година, „Оксфам“ је израчунао да само 62 особе на свету поседују онолико колико и најсиромашнија половина светског становништва.

    На питање да ли је тај тренд видљив и у Србији, Савић каже да је показатељ тога управо то што смо такорећи остали без средњег слоја друштва. 

    Више можемо говорити о неким новим људима, транзиционим добитницима или губитницима, новој поларизацији у друштву где већина људи живи лоше. А само један број пре свега пословне, финансијске, политичке, и делом интелектуалне елите живи лагодно, да не мора да размишља хоће ли имати довољно новца за све потребе које су нормалне у данашње време, каже Савић.

    Он, међутим, упозорава да материјална снага није једина одредница средњег слоја, већ његово место у друштву, углед, укупна позиција која значајно превазилази саме материјалне могућности.

    Иако је Србија мала држава није лако установити, сматра он, прецизну границу коју чине неопходна месечна примања да би неко припадао средњем слоју. Трошкови живота су Београду знатно већи него у другим градовима Србије, поготово што су сада много веће разлике између развијених и мање развијених региона. Али свакако би могли да кажемо да би неких хиљаду евра у Београду четворочланој породици могло да обезбеди само пристојан живот. То значи кров над главом, грејање, пристојну храну, гардеробу, али не и летовања, зимовања, посете биоскопу и позоришту неколико пута месечно, куповину књига. Да бисмо имали све оно што је некада карактерисало средњи слој, та цифра од хиљаду евра за четворочлану породицу у Београду не би била довољна, наводи Савић.

    „Хтели ми то да прихватимо или не, Србија се по свим, или по већини показатеља, налази на самом дну међу европским земљама. Ми смо по односу просечног животног стандарда у Србији према оном у ЕУ на једној трећини. Највећи број је сиромашан, а само врло мали број, а то није средњи слој, како смо некада дефинисали, живи можда и боље од европског просека. Наше просечне плате се крећу око 400 евра, што је два и по пута мање него што је просечна плата у Словенији, два пута ниже него у Хрватској“, каже професор Економског факултета.

    Он каже да са повећањем зарада од неколико процената можемо само да региструјемо ту чињеницу која у суштини ништа битно неће променити. 

    „Да би Србија могла да ухвати неки прикључак са ЕУ, а Словенија је на пример сада на 85 одсто БДП-а ЕУ, морали бисмо да имамо повећање БДП-а у знатно дужем временском периоду по стопама између пет и десет одсто“, изричит је Савић.

    Он напомиње да је БДП Србије сада на нивоу од 70 до 75 одсто оног из 1989. године. Нисмо, каже, достигли ни половину индустријске производње из 1990. године. Подсећа да смо имали санкције, хиперинфлацију, ратове, бомбардовање, деведесетих, па после 2000. године „немилосрдни процес пљачкашке приватизације“.

    Носиоци развоја, запошљавања, стандарда људи су били индустријски капацитети. У индустрији је деведестих било запослено више од 1,1 милион људи. Данас је то до 400.000 са свим страним инвестицијама. Парадокс је да највећи део новца у неким породицама обезбеђује најстарија генерација, где су пензије најсигурнији извор примања. Преко 50 процената младих нема стално запослење. То је, додаје он, слика Србије. 

    Он, међутим, напомиње да се улога средњег слоја у протеклом периоду није сагледавала само у висини новчаних примања, него управо у угледу и позицији, односно у вредносном смислу.

    У неком ранијем периоду идоли су били интелектуалци који су као магнет привлачили младе људе да се образују да би једнога дана припадали том средњем слоју не само у материјалном смислу. Данас то није тако. Данас су неки други идоли, певачице, спонзоруше, новокомпоновани богаташи, људи који до новца долазе преко ноћи, наглашава Савић.

    „Та врста друштвене промене која треба да доведе до промене система вредности ће бити много тежа него ова материјална. Могуће је да ћемо ми у неком наредном периоду обезбедити мало бољи животни стандард, приближити се том европском. Бојим се, међутим, да ће на овом другом, друштвеном плану, у промени система вредности који је потпуно поремећен, ствари ићи много теже и да ћемо у том смислу много више каснити за Европом него у материјалном погледу“, оценио је Савић за Спутњик.

     

    Тагови:
    ММФ, Вучић, плате, пензије
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога