Слушајте Sputnik
    Доналд Трамп током кампање

    Шта ће бити са Америком када радници гласају за Трампа

    © REUTERS / Jonathan Ernst
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Милош Мишић
    0 321

    „Класна свест“, тј. класни идентитет и класна солидарност, сама срж левичарске идеологије, очигледно може доћи до пуног изражаја само у национално, етнички, културно и верски хомогеним друштвима каква постоје у државама јужне Европе, о чему сведоче и резултати избора у тим земљама.

    Европа и свет као да још не могу да се поврате од шока које им је задао најпре „брегзит“, а затим и избор Доналда Трампа за председника САД.

    Поред уобичајеног „накнадног паметовања“, „откривања топле воде“ или „рупе на саксији“, тако карактеристичних за мејнстрим медије, ипак, отворене су многе озбиљне дилеме и започета су критичка преиспитивања, како посматрача, аналитичара и коментатора тих догађаја, тако и самих актера.

    Један од њих, бивши кандидат за председничку номинацију Демократске странке САД, сенатор из Вермонта, социјалиста Берни Сандерс, неколико дана по завршетку председничких избора својом изјавом да је „срамотно за читаву Демократску партију што су милиони белаца из радничке класе одлучили да гласају за Трампа“, отворио је једно врло важно питање европског, а сад већ и америчког феномена — изборног понашања радничке класе, која је, сада је то већ опште место, одлучујуће допринела познатом исходу америчких избора и британског референдума.

    Зашто су, дакле, упркос позивима аутентичних, искрених, убеђених левичара попут Бернија Сандерса и Џеремија Корбина, лидера Лабуристичке партије у Великој Британији, да се ипак гласа за Хилари Клинтон, а у ствари против Трампа, односно за останак у ЕУ, а у ствари против „брегзита“, припадници „класно (не)свесне“ радничке класе изгласали „брегзит“ и за председника САД изабрали милијардера, „класичног капиталисту из стрипа ’Алан Форд‘ или серије ’Симпсонови‘“, код кога су „препознатљиве основне идеолошке црте ’радикалне деснице‘: искључиви национализам, ксенофобија и ауторитарност“, како су Трампа, у интервјуима једној српској новинској агенцији и једном недељнику окарактерисали један наш историчар и један наш социолог, и сами убеђени и искрени, мада помало салонски левичари.

    Од почетка светске економске кризе 2008. године, приметан је изузетан успон „радикално левих“ и „радикално десних“ снага у Европи на рачун „умерено левих“ и „умерено десних“ странака, тј. „умерењачког естаблишмента“. Сама криза би се ипак пре могла сматрати окидачем, а не главним узроком тог успона, будући да су Национални фронт Француске, Данска народна партија, Слободарска партија Аустрије и Швајцарска народна партија бележиле значајне резултате и у „срећнијим временима“ пре кризе.

    Оно што је, међутим, далеко интересантније јесте у којим европским државама и којим типовима европских друштава су се догодили успони и једних и других. Тако се, рецимо, успон „радикалне левице“ може пратити у земљама попут Грчке (Сириза и грчки комунисти), Шпаније (Подемос), Португалије (Леви блок и португалски комунисти), па и Италије (Покрет 5 звездица, у основи антиестаблишментски покрет, али ипак ближи левици него десници).

    На другој страни, у осталим државама Западне Европе постоји раст „радикалне левице“ (Леви фронт Француске, Левица у Немачкој), али ни изблиза онакав као раст „радикалне деснице“ са познатим ефектима, нарочито у последњих шест месеци.

    У оба случаја, носиоци тог раста су радничка класа и делови средње класе. Ако је, из левичарске, марксистичке призме, да је левица једини истински, прави заступник радника и сиромашних и угрожених слојева друштва, савршено разумљив раст Сиризе, Подемоса и осталих „радикално левих“ странака, у случају „радикалних десничара“, из исте левичарске перспективе, њихов успон је прилично нејасан, што се може приметити и у објашњењу Трамповог успеха, који се догодио „због ксенофобије и заступања чудног савеза пропале средње класе и сиротиње“, које је, повлачећи аналогију са десничарима двадесетих и тридесетих година прошлог века, покушао да да поменути српски историчар.

    Социолог је, са своје стране, понудио нешто бољи одговор рекавши да је европска социјалдемократија „изгубила левичарска својства и постала либерална“ и да се „током времена све више померала ка средњим, па вишим слојевима и тако изневерила раднике које је онда преузела десница“, између осталог и због појаве „welfare chauvinism“ (шовинизма благостања), што је значило задржати социјалну државу, али тако што ће се „увести фаворизовање домаћих грађана у односу на гастарбајтере, на оне који нису хришћани и нису бели“.

    Тај одговор би се још и могао прихватити као уверљив, да је урачунат још један фактор. Наиме, на пример, ни аустријски слободњаци, као ни дански ни швајцарски народњаци, немају ништа против имиграције из земаља бившег „источног блока“ или са Балкана (дакле белих хришћана), али ни муслимана из БиХ, Албаније, Бугарске, Македоније или Србије.

    Они имају проблем са имиграцијом оног муслиманског становништва које, како је то врло убедљиво показао исламолог и политиколог религије Мирољуб Јевтић у последњем интервјуу за Спутњик и у своја последња три чланка у једном дневном листу, са собом доноси сасвим друкчију културу и вредности које су врло често инкомпатибилне са вредностима и културом земаља-домаћина, временом их агресивно намећући већинском становништву. Управо то изазива отпор свих слојева већинског становништва, укључујући и радничку класу.

    И у томе је заправо кључ за разумевање изборног понашања радничке класе. „Класна свест“, тј. класни идентитет и класна солидарност, сама срж левичарске идеологије, очигледно може доћи до пуног изражаја у националним, етничким, културно и верским хомогеним друштвима каква постоје у државама јужне Европе, о чему сведоче и резултати избора у тим земљама. У осталим западноевропским државама и САД, које нису хомогене, ситуација је потпуно другачија.

    Феномени „брегзита“ и Трампа показују да, у „психолошкој хијерархији идентитета“, национални, етнички, културни и верски (а у случају САД и расни) идентитети имају примат над класним, космополитским, полним, професионалним и осталим врстама идентитета, што левичарски интелектуалци одбијају да признају. У том смислу је потпуно погрешан „лек“ који је поменути историчар предложио „да левица код нас мора да се врати суштини, као што су интернационализам, права жена, права радних људи, једнаке шансе“, јер управо су то бирачима понудили и Корбин и Сандерс, далеко аутентичнији представници левице од браће Милибанд, Хилари Клинтон, Тонија Блера, Франсое Оланда или Зигмара Габријела, али их бирачи нису послушали. 

    Иронично, и Трамп и „брегзит“ су, баш као и пад Берлинског зида пре 27 година, још једном срушили парадигму „класне свести“ на чему су, поред свега осталог, почивале левичарске идеје. Да ли ће се левица опоравити и повратити поверење „презрених на свету“, показаће време пред нама.

     

    Тагови:
    радничка класа, гласање, левица, Доналд Трамп
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога