Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Кубански лидер Фидел Кастро

    У Латинској Америци слобода се каже Фидел (фото)

    © AFP 2019 / RAFAEL PEREZ
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1302
    Пратите нас

    Фидел Кастро је у животу најмање био комуниста, како га данас на западу поимају, а највише борац за слободу своје земље и континента са кога је потекао.

    Шта рећи и написати о Фиделу Кастру, а да то већ није написано и речено? О његовом животу је и он сам толико говорио, као ретко који политички лидер. Заиста, живот Фидела Кастра толико је познат, готово до најситнијих детаља. За разлику од других светских лидера, Кастро никада није крио чињенице из своје биографије, било да су позитивне, било да су негативне.

    Већина светске јавности данас Кастра поима као лидера једне од последњих комунистичких диктатура на свету. Овакво поимање карактеристично је за земље Запада.

    Међутим, Кастро је много више од тога. Мало ко би у фотографијама са суђења Фиделу Кастру и његовом брату и садашњем кубанском председнику Раулу из 1953, препознао Фидела Кастра из времена после кубанске револуције.

    Тада, свега неколико година пре него што ће доћи на власт, Кастро је још увек био узорни син кубанског плантажера шећерне трске, углађени адвокат сјајне таласасте, уназад зачешљане косе, са танким брчићима и у свиленом оделу.

    Фидел Кастро и Че Гевара на пецању
    Фидел Кастро и Че Гевара на пецању

    Те године је, 26. јула, млади кубански адвокат Фидел Кастро повео неуспели напад на касарну Монкада у граду Сантјаго да Куба. Годину дана раније, Фулгенсио Батиста, који је ведрио и облачио кубанским политичким небом од 1933, завео је диктатуру, а адвокат Кастро га је тужио суду уз захтев да буде осуђен на 100 година затвора. Пошто је захтев био игнорисан, Кастро се одлучио за напад на Монкаду.

    За Батисту и његово окружење био је то почетак и крај политичке каријере младог двадесетседмогодишњег адвоката Кастра. За Кастра и његове саборце, био је то почетак револуције.

    Иако осуђен на 15 година робије, Кастро је из затвора пуштен 1955, у оквиру опште амнестије политичких затвореника. Он тада одлази у Мексико, где окупља групу сабораца и оснива покрет „26. јул“. У Мексику му се придружује аргентински лекар Ернесто Че Гевара, који ће својим левичарским идејама утицати на младог кубанског националисту.

    Годину дана касније, 2. децембра 1956, бродом „Гранма“ Кастро, са 82 саборца, искрцава се на Куби. Батистине трупе им праве заседу, убијају већину побуњеника, али језгро покрета са Кастром на челу успева да избегне погибију и склања се на планину Сијера Маестра.

    Борба против Батисте траје три године и на Нову 1959. Кастрове трупе тријумфално улазе у Хавану. За те три године Кастро формулише свој политички програм, који уз национализам и антиамериканизам добија и трећу компоненту — комунизам.

    У исто време, Кастро и саборци постају иконичке фигуре западне поп културе. Побуњеник против система који је оковао Латинску Америку скоро 200 година, у коме је овај континент схватан као унутрашње двориште САД, а којим су владали богати латифундисти, док су целокупну индустрију у својим рукама држале америчке корпорације, Кастро се, својим имиџом, идеално уклопио у побуну младих на Западу, надолазећу епоху рокенрола, хипи, антиратног, феминистичког и еколошког покрета.

    Фидел Кастро у Хавани, новембар 1976.
    © Sputnik / Prensa Latina
    Фидел Кастро у Хавани, новембар 1976.

    Пошто су већину опреме изгубили у бродолому који је „Гранма“ доживела пред искрцавање и у заседи коју су им поставиле Батистине трупе, Кастро и његови саборци нису имали чиме да брију браде, те су их усвојили као део имиџа.

    Дугих брада и коса, у изгужваним униформама без ознака, постали су модне иконе младих широм света и одударали су од до тада важећих стереотипа за Латиноамериканце, по правилу уредно обучене у кицошка одела.

    Њихов имиџ, настао из нужде, постао је редовна „униформа“ студената и интелектуалаца широм света.

    Кастровој легенди допринело је и његово понашање, неконвенционално у односу на друге светске лидере. Униформу никада није скидао; увек је наглашавао солидарност са свим обесправљеним људима. Тако је, када је први пут присуствовао заседању Генералне скупштине УН, закупио хотел у црначком делу Њујорка, Харлему.

    Фидел Кастро говори у Уједињеним нацијама 1960. године
    © AP Photo /
    Фидел Кастро говори у Уједињеним нацијама 1960. године

    Легенди о њему доприносила је и енергија коју је имао. Никада није презао да засуче рукаве и да оде на њиву како би секао шећерну трску, а ни бављење спортом му није било страно.

    Чувене су његове фотографије како игра бејзбол, на Куби национални спорт, или како игра голф са својим сарадницима. Голф ту има посебну симболику, као спорт резервисан за богате, чиме га је на неки начин „отео“ од привилегованих класа.

    Међутим, оно што је најважније у његовом имиџу јесте победнички менталитет који је целог живота гајио. Не само што је знао како да победи, знао је и како да победу сачува.

    Не само што је победио Батисту, победио је и Американце у Заливу свиња 1961, а исте године, када је дозволио СССР-у да инсталира нуклеарне ракете на Куби, показао је да је спреман на све како би очувао независност свог острва. ЦИА је покушала да га убије преко 600 пута, али чинило се да је вођа кубанске револуције бесмртан.

    Осим што је имао енергије напретек, Кастро је био изузетно образован, међутим, није само репродуковао оно што је научио, већ је формулисао свој посебни, оригинални поглед на свет. Због тога су се светски познати интелектуалци отимали да се сретну са њим. Опчинио је знањем и шармом Ернеста Хемингвеја, Жан-Пола Сартра и многе друге интелектуалце.

    Кастров поглед на свет био је и званична идеологија Кубе којом је владао. Била је то компилација национализма, антиамериканизма и комунизма. Кубански комунизам није, осим као инспирацију, преузимао моделе из тада владајућих комунистичких земаља, СССР-а или Кине.

    Фидел Кастро у Румунији, мај 1972.
    Фидел Кастро у Румунији, мај 1972.

    Амбициозан какав је био, Кастро је желео да остане упамћен не као пуки подражавалац већ као човек који је осмислио и у дело спровео оригиналан концепт комунистичког уређења, подобног за поднебље у коме се Куба налази.

    Кубански комунизам био је по многим својствима оригиналан у односу на европске и азијске моделе. На Куби атеизам никада није постао званична религија, нити су забрањиване масонске ложе.

    Кастро се такође никада није одрекао интернационализма. Своје идеје ширио је по свету, ако је било потребно и војним интервенцијама, као у Анголи и Етиопији, или мирним путем.

    Некадашњи кубански председник Фидел Кастро и председник Венецуеле Уго Чавез играју бејзбол
    © REUTERS / Andrew Winning
    Некадашњи кубански председник Фидел Кастро и председник Венецуеле Уго Чавез играју бејзбол

    Његовим идејама напајани су револуционарни покрети у Средњој Америци, од којих је успеха имао онај сандинистички у Никарагви, али и новији политички покрети у Венецуели, Боливији, Бразилу, Аргентини, Еквадору, Парагвају и Уругвају.

    У медијима су се већ појавиле анализе какву је Кубу Кастро оставио иза себе и шта ће се са тим острвом дешавати у будућности. Међутим, Кастрова историјска улога није у томе да ли је Куба за његово време економски просперирала или је пропала, колико има писмених и да ли је здравство бесплатно или не.

    Оно што је Фидел Кастро урадио, први, јесте да је пробудио Латинску Америку, до њега учмалу у жабокречину политичке и економске корупције, беде и апатије.

    До Кастра, Латинска Америка је она из Маркесовог романа „Сто година самоће“, од Кастра тај континент почиње да се буди. Парадокс је да буђење није извршио Кастро сам, нити Че Гевара, већ млађе генерације латиноамеричких политичара које су усвојиле његове идеје, попут покојног венецуеланског председника Уга Чавеза, бившег бразилског председника Луле да Силве или бивше аргентинске председнице Кристине Киршнер.

    Фидел Кастро и Дијего Марадона у Хавани, 26. октобра 2005.
    © REUTERS / Canal 13/Handout/File Photo
    Фидел Кастро и Дијего Марадона у Хавани, 26. октобра 2005.

    Они су усвојили ону идеју слободе коју је Кастро први развио на латиноамеричком континенту, јер ако Латинској Америци нешто фали, фали јој слобода. Са слободом долази и толико жељени економски просперитет.

    Слично:

    Фидел Кастро у јавности после 14 месеци
    Фидел Кастро: САД дужне да надокнаде Куби милионе
    Кастро: Могао бих да владам још неколико мандата
    Раул Кастро: Лидери исувише стари, нека се играју са унучићима
    Кастро у јавности, први пут за осам месеци (видео)
    Зашто је Кастро одгурнуо Обамину руку? (видео)
    Тагови:
    Фидел Кастро, кубанска револуција, Куба, револуција, смрт Фидела Кастра, Фулхенсио Батиста, Ернесто Че Гевара, Фидел Кастро, Куба
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога