Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Скупштина Србије, посланици

    Како се лингвистика ушуњала у Скупштину

    © Tanjug / Тања Валић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    1206

    Зашто расправа о декларацији о заштити чачанског акцента и забрани причања глупости са скупштинске говорнице представљају озбиљан корак напред за српски парламентаризам?

    Ко то каже, ко то лаже да је речник у Скупштини Србије кочијашки, непримерен пијаци а камоли највишем законодавном телу? Захваљујући вербалном дуелу премијера Вучића и лидера Двери Бошка Обрадовића, Скупштина Србије је, бар накратко, постала поприште озбиљних лингвистичких расправа.

    Након што је у „реплици“ Обрадовићу премијер опонашао његов чачански акценат, лидер Двери је у највишем законодавном телу објаснио посланицима шта су дублети и да је и чачански изговор речи „бежите“ граматички исправан.

    У полемику су се касније укључили и поједини опозициони посланици који су дебатовали на тему богатства акцената и колорита српског језика и тако, бар накратко, скупштински дискурс пијаце увели у академске воде.

    Декларација о причању глупости

    Академска расправа из Скупштине Србије убрзо се преселила и у Скупштину града Чачка, где је шеф одборничке групе Двери Александар Танасковић предложио да градска скупштина донесе „Декларацију о заштити чачанског акцента“, оцењујући да је премијер Вучић на седници Скупштине Србије увредио Чачане имитирајући чачански акценат.

    „Двери траже да се заштити чачански акценат, јер ми не желимо да нас било ко вређа због начина на који причамо. Сматрам да би у састављању декларације требало да учествују представници и власти и опозиције, јер то није страначки чин, и предложио бих да лингвисти дају стручно тумачење те декларације“, рекао је Танасковић.

    На истој седници предложена и декларација „против причања глупости са скупштинске говорнице“. Ниједна декларација није усвојена.

    Шеф опозиционе одборничке групе Нова Србија Владица Гавриловић објаснио је на седници да је та одборничка група била уздржана јер се премијер, ако је и увредио Чачане имитирајући њихов акценат, извинио због тога.

    Шумадијски рокенрол

    Гавриловић је рекао да је за све Чачане много већа увреда излагање лидера ЛДП Чедомира Јовановића који је негативно коментарисао двојицу Чачана — лидере НС и Двери, Велимира Илића и Бошка Обрадовића, и захтевао да се о томе расправља на седници локалне скупштине, што такође није прихваћено.

    Шеф одборничке групе владајуће Српске напредне странке (СНС) Александар Максимовић предложио је да се усвоји „Декларација којом се забрањује причање глупости са скупштинске говорнице“.

    Скупштина Града се о његовом предлогу није изјашњавала јер је Максимовић повукао предлог због опаске председника Скупштине Игора Трифуновића (СНС) да је предлог „некоректан, јер је тешко одредити ко прича глупости са говорнице“.

    Нажалост, чачанска скупштина није разматрала ниједну од ових лингвистичких резолуција.

    Одумирање језика

    Иако цела ова лингвистичка прича изгледа као још једно бесмислено препуцавање пред јавношћу не би ли се стекао још који јефтин политички поен, сама чињеница да се разговара о језику представља озбиљан цивилизацијски искорак.

    У земљи у којој, према Попису становништва из 2012. године, има 165.000 неписмених а 677.000 их није завршило ни основну школу, свака расправа о језику може се сматрати мисионарским радом. На трагу Светог Климента Охридског.

    Ко је гледао скупштинске преносе, а да је иоле писмен и има благу представу о култури говора, био је згрожен „говорничким врлинама“ народних посланика, и то не једном.

    Премијер Коштуница колеги Мирку Марјановићу

    Својевремено је опозициони посланик Војислав Коштуница приговорио тадашњем српском премијеру Мирку Марјановићу да не само да не зна да држи говоре, него не може ни да их прочита. После доласка Коштунице на власт, очекивало се да ће већина народних посланика бити пристојни говорници. Међутим, стварност нас је демантовала.

    Расправа о акцентима, дублетима, лингвистици и граматици српског језика, ма колико иза ње стајали јефтини дневнополитички мотиви, озбиљан је цивилизацијски искорак. У земљи у којој све неписменији завршавају факултете и стичу докторате свака расправа о језику је добродошла. Без обзира на мотиве учесника у полемици.

    Неговању језика као основног обележја идентитета нације која изумире (од пописа до пописа, Србија изгуби један Ниш) мора се посветити већа пажња не само у школама већ и у свим државним институцијама.

    Зато је и једна приземна, дневнополитичка полемика више него добродошла, јер пријатније је слушати скупштинску расправу о српском језику, него на тему ко је већи лопов а ко издајник.

     

    Тагови:
    акцентовање, Бошко Обрадовић, Скупштина, Вучић, расправа
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога