Београд+ 31°C
Ниш+ 31°C
Слушајте Sputnik
    НАТО знак

    НАТО нема чланице него колоније на Балкану

    © AP Photo/ JONATHAN ERNST
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Бранкица Ристић
    11956732

    Економска и правна стабилност државе и јасно дефинисане границе са суседима одавно више нису параметри који су неопходни да се постане члан НАТО-а. Политика и геостратешки положај оно су што главешине Пакта занима.

    Мастило се на црногорском документу о приступању НАТО-у још није ваљано ни осушило, а председници Хрватске и Словеније на скупу посвећеном питањима глобалне безбедности „2БС“ (To Be Secure) у Будви су позвали Европску унију да учини све како регион не би поново постао сигурносни проблем. У контексту тога, и председник Црне Горе Филип Вујановић оценио је да је НАТО „гаранција дугорочне стабилности“ и да је Црна Гора и по геополитичком положају „део евроатлантске заједнице“.

    „Били смо једина држава на Медитерану од Португалије до Турске која није чланица НАТО-а“, рекао је црногорски председник. Уједно, све три државе поручиле су да би и Босна и Херцеговина, као и Македонија, морале, по убрзаном поступку, да постану део НАТО породице.

    Војни савез НАТО настао 1949. године од почетка има строга правила пријема, па зато и не чуди што приступање овом савезу прати потписивање више од 1.200 документа и поддокумента. Хари Труман, амерички председник на чију иницијативу је овај савез и настао, са тадашњим потписницима, оснивачима савеза дванаест држава — Норвешке, Данске, Исланда, Холандије, Луксембурга, Италије, Португала, Велике Британије, Белгије, Америке, Канаде и Француске —успоставио је стриктна правила за пријем нових чланица од којих је једно било главно, а то је да нова чланица мора да има јасно дефинисане границе, економију, владавину права… Дакле, све оно што садашња Црна Гора нема.

    Но, и онда и сада, пресудна је била политичка дефиниција државе. Ово је током последње две деценије постало много битније него оно на чему се документ о стварању НАТО-а заправо заснива. НАТО није журио са пријемом нових чланица, па су тако од оснивања у први мах примљене само три нове чланице. Грчка и Турска пришле су 1952. године, чиме је Труман и испунио своје обећање да ће их отргнути из „совјетских шапа“. Три године касније, под одбрамбени кишобран Савеза стала је и Западна Немачка, док се Шпанија НАТО-у придружила 1982.

    Године 1999, када је већ пао Берлински зид, а Варшавски пакт престао да постоји, напречац су НАТО друштву — иако су биле на рубу економског колапса — придружене Чешка, Пољска и Мађарска, да би 2004. Алијанса доживела проширење без преседана, примајући у свој савез малене али стратешки непроцењиво битне балтичке државе, али и Словачку, Словенију, Бугарску и Румунију.

    Сматра се да је пријемом ових држава НАТО „стао“ на границе Русије на Балтику и практично блокирао Црно море. Хрватска и Албанија придружиле су се овом савезу 2009. године, без обзира на то што је Хрватска са Словенијом имала нерешен територијални спор о разграничењу, али врата Јадрана са обе стране су се широко отворила за бродове НАТО-а.

    Дакле, да резимирамо, ниједна од држава које су примењене у НАТО, почев од 1952. није испунила све одредбе из споразума о пријему нових чланица у овај војни савез. Турска је имала проблем са људским правима, Грчка и већина других држава са економијом, док су државе бивше СФРЈ имале и ове, али и проблеме са територијом тј. границама, што је случај и са најмлађом, 29. чланицом НАТО-а, Црном Гором, која чека ратификацију споразума о граници са Косовом, односно Србијом.

    У име тога, позив Хрватске, Словеније и Црне Горе НАТО-у да што пре пригрли и Босну и Херцеговину и Македонију, земље у којима се не зна ни ко пије ни ко плаћа, значи да се није одустало од идеје прокламоване од, пре свега, америчког рата у Ираку (1990-1991), када је настала парола „или ширење или нестанак“.

    Циљ проширења био је регион Балкана. О томе сведочи и презентација сада већ покојног професора Шона Гервасијеа, који је на конференцији у Прагу, у јануару 1996. године, на тему „Зашто је НАТО у Југославији“ рекао да је ширење НАТО-а на балкански регион увелико почело слањем великог војног контингента, наводно, како би војно обезбедио спровођење договора о прекиду рата у Босни. Контингент са око 60.000 војника, опремљених тенковима, оклопним возилима и артиљеријом, уз подршку ваздушне и поморске армаде бројао је преко 150.000 људи.

    „Балкански контингент представља не само прву већу војну операцију НАТО-а, већ и прву већу операцију ’ван зоне одговорности‘, то јест ван граница које су одређене као подручје за војне акције НАТО-а. Подухват у Југославији први је конкретан корак ка ширењу НАТО-а“, рекао је тада он.

    Гервасије је тада истакао да је ширење НАТО-а — које је почело у Југославији — планирано да укључи и друге земље овог региона, али да је „засновано на небулозном и нелогичном резоновању, страху и тврдоглавости одређених владајућих структура“, јер како другачије видети било какву корист у насилном ширењу на друге земље у друштвено-економском хаосу који превладава на Западу, али и у „тим државицама“, и то у процесу који повећава „ризик од нуклеарног рата“.

    Гервасије каже да је југословенска криза послужила као експеримент на рубу Европе, као и да су Немачка и Америка учиниле све да ту кризу продубе. Он тврди да је НАТО настојао да се умеша у југословенску кризу од самог почетка, као и да је то постало очигледно током 1993, када је НАТО почео да пружа подршку операцијама Унпрофора у Југославији, посебно спровођењу блокаде против СРЈ и зоне забране летења у ваздушном простору БиХ.

    Ричард Холбрук, бивши заменик државног секретара САД за европска питања, у чланку за магазин „Форин аферс“, половином деведесетих навео је да не само да су САД „европска сила“, већ је скицирао амбиције своје владе које се тичу целе Европе. У одломку који спомиње систем колективне безбедности који су САД и савезници створили након Другог светског рата, а самим тим и НАТО, Холбрук је рекао:

    „Овај пут, Сједињене Америчке Државе морају да предводе стварање безбедносних структура које би укључиле и самим тим стабилизовале целу Европу — Запад, бивше совјетске савезнике у централној Европи и, што је најважније, Русију и бивше републике Совјетског Савеза“.

    У то име, ето и одговора зашто НАТО по сваку цену жели да увуче у своје редове све више држава ове регије које су далеко од захтева које НАТО промовише као „услове за пријем“.

    Критеријуми са почетка стварања ове алијансе давно се више не примењују, а НАТО у свом новом руху жели територије. У том контексту су и државе бивше СФРЈ више него потребне, и то не само због свог географског положаја, већ и због подручја којима омогућавају приступ.

    Утицајни амерички аналитичари су убеђени да је бивша Југославија у непосредној близини зоне од виталног интереса за САД — црноморско-каспијског региона.

    Гледано тим очима, свака чланица, па макар она имала 1.500 припадника оружаних снага као Црна Гора, у складу је са оригиналном Трумановом доктрином „сви за једног, један за све“. Самим тим не чуди нажалост исправно размишљање албанског премијера Едија Раме, који је након одлуке Црне Горе да се припоји НАТО-у приметио да се на овај начин цела зона Јадранског и Јонског мора ставља под окриље Алијансе.

     

    Тагови:
    колоније, Балкан, НАТО
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога