Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Башар Асад
    © AFP 2019 / JOSEPH EID

    Зашто Асад више не мора да оде?

    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 350

    Када су, пре шест година, Американци и њихови савезници — од НАТО савезника и арапских савезника до џихадиста на терену — Сирији почели да раде оно што су већ урадили Либији, чинило се да је само питање тренутка када ће Башар ел Асад поделити мучну и трагичну судбину Муамера ел Гадафија. И да ће се одмах после пада Сирије на удару наћи Иран.

    Али Иран је на време схватио да се његова безбедност брани у Сирији, у одбрану Сирије и сопствених интереса али и у борбу против смртоносне америчке самовоље умешала се Русија, и не само да су преживели и Сирија и Асад, него он више чак и не мора да оде. То је поручио француски председник Емануел Макрон, нешто слично је амерички државни секретар Рекс Тилерсон рекао генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу, а председник САД Доналд Трамп истовремено укида програм ЦИА за наоружавање и финансирање сиријских побуњеника.

    Како ће све ово утицати на исход сиријске кризе и на односе на Блиском истоку, и, још важније, како ће сиријско искуство утицати на све будуће евентуалне мете америчког интервенционизма?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и Предраг Ћеранић, декан Факултета безбедносних наука Универзитета у Бањалуци.

    Трампову одлуку о окончању програма ЦИА за наоружавање побуњеника у Сирији „Њујорк тајмс“ је оценио као знак да је вашингтонска администрација дигла руке од наде да ће оборити Башара ел Асада с власти.

    „Ни досад нису успели да га оборе. Потпуно је јасно да је Асад преживео“, каже Зоран Миливојевић, указујући, међутим, на то да је „за Америку и америчке интересе све време било проблематично то што је највећи део наоружања које су испоручивали ’умереној опозицији‘ завршио у рукама ДАЕШ-а и сличних радикалних структура…“ „Отуда није чудо што је Трампова администрација у кратком времену променила приступ, тим пре што је све време јасно да битку против ДАЕШ-а води управо Асад уз подршку Русије, шиитске милиције уз подршку Ирана, као и Курди. Ка њима су Американци и преусмерили своју подршку, одустајући од идеје да са том опозиционом коалицијом остваре жељени резултат“.

    „Амерички пораз у рату у Авганистану утицао је и на промену њиховог става о Сирији“, скреће пажњу Спутњиков саговорник. „Трамп, једноставно, неће да уђе у ризик да направи још један неуспешни Авганистан. Расплет у Сирији зависиће од Асада, од Русије, Турске и Ирана, и ту Америка мора да нађе своје место, које је изгубила играјући на погрешну карту која, показало се, није имала никакве шансе… Односи у свету су се променили, и потпуно је јасно да Трамп не може више да води онакву интервенционистичку политику какву су водили и Бил Клинтон и Џорџ Буш Млађи и Барак Обама у почетној фази своје владавине… Трамп је тога свестан, и зна да у Сирију може да се врати само у договору с Русијом, како би учествовао у коначном расплету који тек предстоји, и он управо то сада и ради“.

    На сличан начин и Мајкл Герсон, помоћник Џорџа Буша Млађег за стратешко планирање, одлуку актуелне вашингтонске администрације у коментару у „Вашингтон посту“ описује као „Трампову предају Русији која одузима дах“ и сугерише да је ово доказ да Руси Трампа држе у шаци, а резултат је, каже, да је Америка „стратешки и морално разоружана“.

    Предраг Ћеранић, с друге стране, у одлуци америчког председника види другачији мотив: „Трамп је бизнисмен. Он настоји да уштеди амерички новац, и да заради где је то могуће. То се види у његовом односу према НАТО-у и у односу према Саудијској Арабији. Он се и сада понаша на сличан начин. Зашто би амерички новац ишао тој, такозваној умереној опозицији, кад он тај терет може да пребаци на Саудијску Арабију, или на Катар и остале заливске земље које имају новца а уз то су и у обавези према Сједињеним Америчким Државама због заштите коју им пружају“.

    Према Ћеранићевом мишљењу, Американци сад у Сирији прелазе на резервну стратегију, док се њихов основни план, покушај прекомпозиције Сирије на неколико држава, није променио. „Америка упорно покушава да се врати на терен у Сирији. Курди су њихов адут. И сада је у току трка с временом, ко ће први да уђе у онај део Сирије који још контролише ДАЕШ“. Овај план није без ризика: „То се, наравно, не допада председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану, који у томе види могућност стварања курдске државе“.

    Француски став према Сирији и њеном председнику Асаду доживео је пак потпуни заокрет. Док је доскорашњи председник Франсоа Оланд инсистирао да „Асад мора да оде“, његов наследник Емануел Макрон недавно је обзнанио „нову перспективу“ француске владе у односу на сиријску кризу, према којој Асад не мора да оде с власти. Рекао је да га „нико није уверио да постоји Асадов легитимни наследник“, и да је француски приоритет сад победа над терористима у Сирији.

    „Франсоа Оланд и није говорио у име Француске, већ је следио политику Америке. Макрон покушава да говори у име Француске, да врати њену позицију једне од великих сила која пројектује сопствене интересе. То је Макронова спољнополитичка стратегија. А Сирија је покушај Француске да се врати у своје некадашње интересне сфере“, коментарише Зоран Миливојевић овај заокрет, и скреће пажњу на то да су „Асадове снаге вратиле неке од великих извора нафте, и први који се тамо појавио био је француски ’Тотал‘. Тако да је ова француска позиција заправо веома логична“.

    На сличан начин ће и Предраг Ћеранић: „Макрон је реалан. Он је свестан да Француска не представља војну силу у Сирији, и настоји да дефинише своју политику у складу с тим. Он сад покушава да заштити интересе француских нафтних компанија на том подручју, свестан да Асада не могу да сруше“.

    Саговорници Спутњика сагласни су у оцени да коначни расплет сиријске кризе тек предстоји, и сада је, каже Ћеранић, „У току трка за позиције између Русије и Америке и на Блиском истоку, али и на Балкану. И Русија ту не сме да закасни, а мислим и да неће, јер је Путин дубоко свестан шта му та два фронта значе“.

    Притом, позиције Русије на Блиском истоку знатно су ојачане осигуравањем Асадовог опстанка на власти, али овом интервенцијом уједно је и демонстрирано Америци да више неће с некадашњом лакоћом моћи да уклања непожељне режиме по свету.

    Закључује Зоран Миливојевић: „Русија ће свакако, у својим интересним сферама које види као глобална сила, настојати да интервенише уколико се задире у њене интересе. Она већ демонстрира одлучност, и на војном плану даје до знања да више неће толерисати провокације. А то ће сигурно утицати и на Американце да се теже одлуче на обарање режима. Уосталом, они су већ довољно земаља упропастили и свет довели у немогућу ситуацију“.

    Тагови:
    Башар ел Асад, свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога