Београд+ 14°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Каталонска застава

    Може ли се Каталонија одвојити од Шпаније без крви

    © REUTERS/ Albert Gea
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Сандра Черин
    3253

    Референдум првог октобра сигурно ће значити један историјски искорак у каталонском национализму и нисам сигуран да се ти сукоби могу на миру решавати, каже за Спутњик бивши амбасадор Србије у Шпанији Триво Инђић.

    Да Шпанију чека бурна јесен, потврђује протест скоро милион Каталонаца који су на дан Дијаде, националног празника ове богате, североисточне шпанске покрајине, у Барселони затражили отцепљење од Шпаније, свега три недеље уочи референдума о независности који Мадрид строго забрањује.

    Триво Инђић, бивши амбасадор Србије у Шпанији, за Спутњик објашњава разлоге каталонског незадовољства и жељу за сецесијом. Како каже, каталонски национализам није новијег датума и има своје историјске корене јер борба Каталонаца за отцепљење од Мадрида траје практично два века, откада су, подсећа, мање-више силом присаједињени Шпанији.

    „Све то време, укључујући седамдесете и осамдесете године прошлог века, Каталонија није имала заштићен културни идентитет, а ту пре свега мислим на језик. За време Франкове диктатуре ’каталан‘ или каталонски језик је постао домаћи језик, а репресија према свима који су покушавали јавно да говоре каталонски или да га укључе у јавну управу као службени језик, била је заиста крајње екстремна. Зато и постоји историјско негодовање и дистанцирање од Мадрида“, напомиње Инђић.

    Већина каталонских мислилаца и политичара, подсећа искусни дипломата, сматрала је да Шпанија треба да буде федерална земља, земља равноправних територијално-политичких јединица које би захватале и још неке такозване „историјске“ регионе, као што је земља Баска — Баскија, Галисија и Каталонија.

    „Међутим, тај федералистички сан о Шпанији није се остварио ни оног тренутка када је Шпанија 1977. године постала уставна парламентарна монархија. Тај нови, постфранковски шпански устав признаје само једну нацију — Шпанце, док у неким регионима допушта употребу локалног језика као званичног језика, то јест и каталонског. Један од главних мотива за протесте Каталонаца, поред овог историјског искуства, јесте и то што је одлучивање у Мадриду, дакле на једном централном нивоу који не може увек да води рачуна о локалним потребама. То се нарочито види у случају аеродроме, лука, а да не говорим о спољној политици Каталоније“, објашњава Инђић.

    Славље у Каталонији после избора
    © Sputnik/ Мария Сибирякова

    Како каже, порески систем је такође нешто што вређа Каталонце, јер они сматрају да већина каталонског новца одлази у Мадрид и да њиме заправо други располажу.

    „Каталонија је једна од најразвијенијих шпанских територија и један од најраније индустријализованих делова те земље, па их у великој мери погађа да се о приходима са те територије одлучује у неком удаљеном центру на који они немају великог утицаја. Каталонија је, историјски гледано, шири појам и захвата и неке делове јужне Француске где се говори каталонски језик, а први облици каталонског национализма у новије време били су жеља да Каталонија као европска регија уђе у систем Европске уније. Међутим, то се још није десило“, каже Инђић.

    Према његовим речима, каталонском национализму се оштро противи мадридски централизам, поготово десничарска Рахојева влада.

    „Став Мадрида је, по мом осећању, превише репресиван и упорно се брани та концепција унитарне, централистичке Шпаније. Мислим да би у том дијалогу који је зачет од повратка демократије у Шпанију седамдесетих година, са такозваним Жордијем Пужолом и Артуром Масом као вођама каталонског национализма, могао да укључи и неке разговоре о елементима федерализације Шпаније, али то се није десило. У том смислу се Каталонци и даље радикализују, рецимо увели су каталонски језик као обавезан језик у наставу, у службене послове и медије, и они сада иду даље, желе да заиста независно одлучују о пословима Каталоније“, истиче Инђић.

    Он додаје да у овом тренутку није лако са сигурношћу прогнозирати исход предстојећег референдума.

    „Тешко је сакупити већину од преко 50 одсто Каталонаца која би се на референдуму изјаснила за отцепљење од Шпаније, али и ове последње демонстрације показују да број тих присталица постепено расте. То доводи до врло озбиљних конфронтација са Мадридом укључујући и налоге за хапшење парламентараца у локалном каталонском парламенту и градоначелника који су за референдум. Свакако је да су могући и сукоби због постојања екстремиста и на једној и на другој страни, тако да је ситуација доста неизвесна. Референдум првог октобра сигурно ће значити један историјски искорак у том каталонском национализму и ја нисам сигуран да се на миру могу решавати ти сукоби. Сигурно је да ће бити демонстрација и захтева, па и сукоба са полицијом јер Рахој је обећао и употребу војне силе и и свих могућих мера у том обрачуну са каталонским национализмом. То наравно није добро и требало би сачувати једну врсту цивилизованог дијалога“, упозорава Инђић.

    Каталонци су, каже дипломата, били далеко умеренији него баскијски националисти, присталице баскијског национализма, такозване ЕТЕ, али се показало да су Каталонци на неки начин вештији играчи и да рачунају на дуже стазе од Баскијаца.

    На питање да ли се може очекивати да се Каталонија отцепи у неком тренутку, Инђић каже да Каталонија има доста становника који потичу из других територија Шпаније и који сигурно неће следити ове кораке каталонских националиста.

    „Ситуација је 50 према 50 одсто. Ако референдум и буде успешан, то неће бити са неком апсолутном већином, али мислим да постоји и таква могућност и да на то треба рачунати. Међутим, докле год тај централизам Мадрида не омекша спорови ће трајати. Шпанија има различите и језике и политичка искуства када је реч о територијама и требало би узети у обзир те разлике. То овај важећи устав није урадио и свакако би могло да се разговара о његовим променама — да се призна право националности и другим народима сем Шпанцима, да се призна политички субјективитет који би превазилазио садашње идеје о аутономијама. Шпанија је данас заједница 17 регионалних аутономија ограниченог домета и сигурно је да би пренос или делегирање власти из центра на те аутономије био плодоноснији начин него тврдо инсистирање шпанске деснице, па и Социјалистичке партије Шпаније, на централизму“, закључује Инђић.

    Подсећања ради, каталонски националисти годинама неуспешно покушавају да добију одобрење шпанске централне владе да одрже референдум о независности, попут оног који је одржан 2014. у Шкотској, а на ком су бирачи дали негативан одговор.

    Након што су прошле године први пут освојиле јасну већину у регионалном каталонском парламенту, присталице отцепљења су промениле тактику и усвојиле план да постигну независност средином 2017. Међутим, тај план је у јуну наишао на потешкоће када је Пуџдемонова коалициона влада изгубила подршку мање антикапиталистичке партије ЦУП, а тиме и јасну већину у парламенту.

    Тагови:
    референдум о независности, сецесија, Каталонија, Шпанија, сукоби, протести
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога