Београд+ 15°C
Ниш+ 13°C
Слушајте Sputnik
    Јонас Гар Сторе

    У земљи фјордова — и „плави“ и „зелени“ и „црвени“

    © AFP 2017/ Carina Johansen / NTB scanpix
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Милош Мишић
    0 33830

    Иако се од пораза Марин ле Пен у Француској чинило да је популистички талас коначно заустављен, крајем августа и почетком септембра, популисти и евроскептици, леви и десни, поново доживљавају ренесансу широм Европе, нарочито у Немачкој и Скандинавији.

    На изборима за Парламент Норвешке (Стортинг) који су одржани почетком недеље владајућа десничарска коалиција, тзв. „плави блок“, упркос анкетама које су предвиђале неизвесну, тесну трку до самог краја, однела је превагу над „црвеним блоком“, освојивши 89 наспрам 78 мандата, док су преостала 2 мандата припала „несврстанима“.

    Појединачно гледано, највећи број гласова добили су социјалдемократи, освојивши око 27,5 одсто (3,5 одсто мање него пре 4 године). Упркос томе што им је ово други најгори резултат још од давне 1927. године, када су постали прва политичка снага у Норвешкој (2001. су добили 24 одсто, али су остали први), успели су да остану појединачно најјача странка.

    Њихови партнери у „црвеном блоку“, аграрна, евроскептична, протекционизму и децентрализацији наклоњена Партија центра и већим порезима и издашнијем буџетском трошењу склона Социјалистичка лева партија једини су прави добитници ових избора, будући да су први скоро дуплирали своје бирачко тело, добивши око 10 одсто гласова, а други су успели да се одлепе од цензуса са 6 одсто гласова.

    На другој страни, у досад, а највероватније и надаље владајућем (осим у случају мало вероватног коперниканског обрта налик ономе из 2005. када је Партија центра „прелетела“ из „плавог“ у „црвени“), „плавом блоку“, стожерне странке, економски умерено либерална Конзервативна странка премијерке Ерне Солберг и антиимиграциона, десно-популистичка, економски изразито неолиберална, па и евроскептична Партија прогреса министарке финансија Сив Јенсен, која не крије да јој је узор Маргарет Тачер и да радикални ислам сматра „мрачном и језивом идеологијом“ налик на „тоталитарне идеје комунизма и нацизма“, тј. као нешто што може да угрози постојећи ниво слобода у Норвешкој (влада је још у јуну донела предлог забране ношења бурке и никаба), претрпеле су минималне губитке од 1 до 1,5 одсто, освојивши око 25 одсто, односно око 15 одсто подршке бирача.

    Сличне губитке, који су их могли коштати цензуса, доживеле су и странке које су подржавале мањинску владу Солберг-Јенсен — социјално конзервативни демохришћани и ка малом бизнису и очувању животне средине оријентисани либерали.

    На самом крају треба поменути и радикално еколошки настројене Зелене и екстремно левичарску марксистичку Црвену партију, које су добиле по 1 мандат, чиме су практично оштетили „црвени блок“, упркос идеолошкој блискости, будући да су Зелени још од прошлих избора „несврстани“, а Црвени су, барем у кампањи, „искључени“ од социјалдемократа.

    Који су разлози таквих резултата и шта нам они говоре, макар површно, о норвешком друштву, и неким особеностима норвешке, па и шире гледано, скандинавске политике?

    Први разлог јесте изборни систем који је пропорционалан са 19 (број округа у Норвешкој) изборних јединица, са различитим бројем посланика, од 4 посланика у најмањој до 19 у највећој, што укупно чини 150 директних мандата. Осталих 19, тј. 1 по округу, представљају тзв. „компензаторске“ мандате који се дају партијама које пређу цензус од 4 одсто, како би удео посланика у Парламенту што је могуће више одражавао проценат гласова на изборима. То значи да нека партија не мора да пређе цензус на националном нивоу, али може да уђе у Парламент са 1 до 2 посланика ако пређе цензус на нивоу неког од округа, у пракси најчешће највећих, што је био случај са Зеленима на прошлим, односно Зеленима и Црвенима на овим изборима у округу Осло.

    Специфичност норвешког политичког система је и та да, по Уставу, изабрани сазив Парламента мора да издржи пун мандат од четири године, што ће рећи да не постоји могућност ванредних избора, те да ако постојећа влада падне, мора се изабрати нова, од друге скупштинске већине.

    Нису само Зелени и Црвени помрсили рачуне социјалдемократама, који су у јануару ове године изгледали као сигурни победници, већ је то, поред опоравка економије од пада цена нафте у периоду од 2014. до 2016. године, и пада незапослености на 4,4 одсто у протеклих неколико месеци, на помало парадоксалан начин учинио и њихов лидер Јонас Гар Сторе, наследник Јенса Столтенберга, не само прилично бледом кампањом, чија је главна окосница била повећање пореза за оне који зарађују више од 600.000 круна (око 77.000 долара) годишње. И све би то било изузетно уверљиво, одлично, лепо и супер да сам Гар Сторе није — мултимилионер, чиме је, уместо Трампа који је ипак био кандидат десничарске странке, у очима радничке, али и средње класе коју би такво опорезивање погодило, испао — Хилари Клинтон.

    Поред чисто „животних тема“ попут улагања у образовање, здравство, социјалну заштиту, бригу о старима и инфраструктуру, које су иначе присутне у свим скандинавским изборним дебатама (циници би рекли — дебатама у „досадним земљама“), на овим изборима дошле су до изражаја три централне теме — питање пореза, имиграције (13 одсто становништва чине мигранти, од чега је пола „западног“, а пола „незападног порекла“) и питање трошења новца из тзв. „нафтног фонда“ који износи скоро билион долара, односно питање постојеће експлоатације нафте и гаса и нових истраживања нафтних налазишта на Арктику.

    Суштински, упрошћено речено, главно спорно питање је било — да ли ће се новац за инвестиције створити повећањем пореза, било општим, било за богате и оне који највише зарађују, уз смањење захвата из „нафтног фонда“, ради његовог очувања, и ограничавање нафтног сектора ради борбе против климатских промена и уз либералнији и хуманији однос према имиграцији, што је био предлог „црвеног блока“, или ће се до новца доћи уштедама, смањењем јавног сектора, бирократије, либерализацијом тржишта и приватизацијом (што све временом подразумева разградњу социјалне државе), уз веће трошење средстава из „нафтног фонда“ и експанзију нафтног сектора, и даље опште смањење пореза и пооштравање имиграционе политике и граничних контрола, што је политика коју су, корак по корак, спроводиле Солбергова и Јенсенова.

    Норвежани су на ово питање дали јасан одговор и поверили други мандат заредом владајућој коалицији, која би, ако успе да се одржи, могла да остане на власти два пуна мандата, што би било први пут за једну десничарску коалицију у Норвешкој. То, као и чињеница да је после претходних избора 2013. године први пут у историји Норвешке једна, за норвешку „државу благостања“, изузетно екстремна, радикална партија постала саставни део владе и да су њени представници дошли на чело неких врло важних ресора — финансија, нафте и енергетике, имиграције, као и правде и јавне безбедности, не говори толико о проблемима у норвешком друштву, које и даље важи за „најсрећније на свету“, већ пре свега о томе да чак ни оно није имуно на геополитичка гибања и ломове у последњих десетак година.

     

    Тагови:
    норвешка, избори, европа
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога