Слушајте Sputnik
    Сајбер рат

    Било чија сајбер-активност може бити повод да НАТО нападне Русију

    © Fotolia / Andrey Popov
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Сандра Черин, Тимур Блохин
    7177

    Проширивање Члана 5 Вашингтонског споразума на сајбер-простор дало би НАТО-у лажни повод за евентуални напад на Русију, под изговором заштите других земаља-чланица.

    Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров упозорио је на идеје да се у оквиру НАТО-а, под Члан 5 Вашингтонског споразума који се односи на активирање колективне одбране чланица Алијансе, подведу проблеми у сајбер-простору.

    Министар је истакао да упорни позиви Москве за започињање професионалног разговора о мерама изградње поверења и борби против претњи у овој области, не налазе позитиван одјек ни у Вашингтону ни у Бриселу.

    Руски војни аналитичар Андреј Кошкин упозорава да би проширење Члана 5 било веома опасно.

    „Русија је међу првима покренула питање сајбер-безбедности, зато што међународна заједница још увек нема јединствену концепцију шта је то сајбер-напад и како се треба борити против ове претње. Међутим, Русија је забринута због идеја о проширењу Члана 5 Вашингтонског споразума, јер се стално суочава са оптужбама да је, условно речено, десетак руских хакера утицало на политичку ситуацију у САД. Ове апсурдне тврдње се константно користе против Русије. Проширивање Члана 5 Вашингтонског споразума на сајбер-простор дало би НАТО-у лажни повод за евентуални напад на Русију, под изговором заштите других земаља-чланица. Притом, Алијанса стално игнорише чињеницу да они који се баве сајбер-нападима, као и терористи, немају националност, него се ради о међународним структурама које, између осталог, организују провокације против Русије“, упозорава Кошкин.

    Иван Пантовић, програмер и директор компаније „Футуринг“, за Спутњик каже да су најпроблематичнији сајбер-напади они који делују на интегритет података једног система, а функционишу искоришћавањем пропуста у „архитектури“ самог система.

    „Ако би неко случајно оставио пропуст у свом систему, а неко други искористио тај пропуст да дође до одређених података, то би био сајбер-напад. До инсценираног сајбер-напада долази ако неко намерно направи пропуст у свом систему, а неког другог оптужи да је искористио ту ’рупу‘ у архитектури система. Наравно, код инсценираних сајбер-напада остављају се пропусти који наводно могу да угрозе неке податке који суштински нису толико значајни, па се на њихово угрожавање заправо унапред рачуна, а онда се лажира да напади долазе са неке друге позиције“, објашњава Пантовић.

    Што се тиче самих локација и тога ко је починилац сајбер-напада, додаје Николић, на интернету је то јако тешко доказати, јер је увек могуће преусмерити нападе преко других рачунара који се налазе на другим локацијама.

    „Закупљивањем рачунара у некој другој земљи извршилац сајбер-напада из своје земље може да креира нападе. Примера ради, ако ја ’унајмим‘ рачунар у другој држави, ја из своје земље могу да контролишем тај рачунар, који је заправо ’корен‘ сајбер-напада, а практично није могуће утврдити ко га је контролисао“, указује Пантовић.

    Према речима Андреја Кошкина, Руска Федерација ће свакако имати спреман одговор на нове идеје НАТО-а.

    „Русија стално ради на унапређењу сопствене безбедности и инсистира на томе да је неопходно тражити додирне тачке. Притом, Русија на том питању сарађује са Кином и земљама-чланицама ОДКБ-а, али смо спремни на сарадњу са свим западним земљама како бисмо заједно изградили систем колективне сајбер-безбедности“, оцењује Кошкин.

    Проф. др Ненад Путник са Факултета за безбедност за Спутњик каже да Русија и Америка из другачије перспективе гледају на проблем безбедности сајбер-простора.

    „Тачка раздора је заправо питање одговорности за напад, а суштински проблем је у томе што се међународно ратно право не може применити на случајеве агресије у сајбер-простору. Америка би желела да сваки напад и инцидент у сајбер-простору третира као вид сајбер-криминала, док Русија заговара другачији приступ и тражи проширење међународног ратног права на сајбер-простор. Они, дакле, траже да се сајбер-агресија подведе под међународно ратно право, да се дефинише када је нека држава одговорна за напад, а ако јесте одговорна и ако није спречила напад који потиче са њене територије, да треба да сноси консеквенце“, објашњава проф. Путник.

    Он подсећа да је Америка још пре неколико година себи дала за право да у случају сајбер-напада на њену критичну инфраструктуру одговори свим расположивим средствима, укључујући и нуклеарно.

    На питање да ли би проширење Члана 5 Вашингтонског споразума на проблеме у сајбер-простору подразумевало да би се на готово сваки такав напад у могла активирати колективна одбрана чланица Северноатлантске алијансе, професор Путник каже да су сајбер-претње уврштене у стратегију одбране НАТО-а и да их Алијанса перципира као врло озбиљне.

    „Тероризам и сајбер-претње су, по њиховом мишљењу, претње које ће бити најизраженије у будућности. Они, наравно, желе себи да дају за право да се бране, али сада је то питање за правнике и стручњаке између народног ратног права, јер одговор на напад мора да буде сразмеран. Дакле, постоје неки принципи и не би требало да неко може да одговори на напад из сајбер-простора нечим што није адекватна одбрана и што би премашило интензитет напада“, закључује професор Путник.

    Тагови:
    сајбер-безбедност, НАТО, САД, Русија, напад
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога