Слушајте Sputnik
    Џердан Шаћири

    Како су се на Мундијалу сударили „албански хероји“ и „геноцидни Срби“

    © REUTERS / Gonzalo Fuentes
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    32329

    Ако једна фудбалска утакмица може узроковати толики раст тензија, изазвати низ политичких реакција и заинтересовати међународну јавност, онда ствари стоје лоше. И то лоше се не може сакрити, а највероватније ни исправити.

    Нажалост, али је тако. Међуетнички односи на Балкану остају оптерећени сасвим различитим перцепцијама кључних историјских процеса и оценама ко су жртве, а ко насилници.

    Самим тим и пројекција ко шта сме и може очекивати у будућности. Било је довољно свега 45 минута другог полувремена на мундијалском сусрету Србије и Швајцарске, па да истина ошамари све оне који већ пуне две деценије покушавају извртати чињенице, осујетити сваку смислену расправу на тему куда идемо и банализовати већину важних питања у нашим друштвима, заклањајући се иза излизаних фраза о евроинтеграцијама, историјском помирењу или срећном животу у сјајној будућности.

    И сада су покушали исто. Неки су све што се дешавало приписивали „балканској заосталости“ и „историјским атавизмима“, а други, попут коментатора бриселског „Политика“, поновили отрцану пропагандистичку фразу о „албанским херојима“ и „геноцидним Србима“. У оба случаја, Срби су националисти у најпогрднијем могућем значењу те речи. Толики, да су и утакмицу против Швајцарске схватили као „битку за ослобођење Косова“.

    Прилике су, ипак, другачије. На светском првенству у Француској 1998. године репрезентација СР Југославије се налазила у групи са Немачком, САД и Ираном. С обзиром на тадашње односе међу наведеним државама, било је то „друштво високог политичког ризика“. Ипак, није забележен ниједан политички инцидент, нити на терену, нити ван њега.

    Одмах потом, налазили смо се у истој квалификационој групи са Хрватском и Македонијом за „Еуро 2000“. У августу и октобру 1999. године играсмо са Хрватима, било је и провокација и доста нервозних реакција, али се ништа од тога није прелило на политички ниво. Нити су забележене туче Срба и Хрвата по европским земљама, од Цириха до Беча. До данас, организоване су и регионалне лиге на југословенском простору — кошаркашка, ватерполо и рукометна, било је безброј сусрета, пријатељских и такмичарских. Контакти међу спортистима и спортским федерацијама су много бољи него међу државама и народима.

    После 2000. године се чинило како крећемо ка некаквој нормализацији, те ратови и мржња остају за нама. Спорт је био један од генератора тога. Временом, тензије су сплашњавале и на трибинама. Све до јесени 2014. године и познатог „случаја дрон“, а затим и већ поменуте утакмице у Каљињинграду. Температура расте до неслућених висина само у случајевима када је умешан „албански фактор“. Фудбалске утакмице добијају изражен политички контекст и завршавају се инцидентима. Зашто?

    Узроке свега не треба тражити у „непомирљивости“ Срба и Албанаца. Живели смо заједно до сада, живећемо и од сада. Наши односи су комплексни, оптерећени сукобљавањима у 20. веку, али и обележени периодима нормализације односа. Жртава је било у недавним ратовима, злочина такође, али, упоређујући бројеве и у релативном и у апсолутном износу, мање него током грађанских ратова у БиХ и Хрватској. Да је само до нас и нашег помирења, од 1999. године до данас би требало да постоји тренд као и у односима са осталим комшијским народима.

    Међутим, разлика је у томе што су српско-албански односи додатно „затровани“ непринципијелношћу водећих западних сила, што је кулминирало једностраним проглашавањем независности косовско-метохијских Албанаца 2008. године. Албанцима је, као националној мањини, дозвољено оно што је забрањено свим конститутивним народима комунистичке Југославије. Оно што се намеће Србима је понижавајуће. Нажалост, појединци из Београда, чак и чланови Владе, то још увек називају „решењем за Косово“.

    Када је понижење било решење? И за кога је то решење? Међународно прихваћена и успостављена правила за дезинтеграцију некадашње заједничке државе не важе само за Србију. Косовска криза се сасвим сигурно могла решити на другачији начин. Данас постоји сасвим довољно проверених и потврђених података који то доказују. На крају, и Слободан Милошевић је пристао на потписивање споразума у Рамбујеу, па је преко ноћи Медлин Олбрајт у документ унела још један члан о статусном референдуму косовско-метохијских Албанаца кроз три године. Још је и дрско додала члановима делегације из Београда како ће „подизати летвицу“ све док „не буду могли да је прескоче“.

    Ту су се друге игре играле, агресија на Србију је несумњиво имала и геополитичке циљеве, а требало је пре свега да послужи САД за грубо кршење међународних норми, понижавање УН и слање јасне поруке како су суперсила — једини центар моћи у свету властан да намеће решења. Логично, за САД је једини пут да такозвана „Република Косово“ у потпуности легализује и легитимизује положај у међународним односима. То је за њих питање историјског тумачења. Неће они да се бомбардовање 1999. године окарактерише као агресија на суверену земљу и насиље над међународним правом, већ као хуманитарна интервенција и борба за људска права. И због тога је Албанцима дозвољено све, а Србима — ништа.

    Зато се и фудбалске утакмице инструментализују са циљем даљих притисака на Србију. Одатле и Стјепан Месић у акцији, да подржи Џаку и Шаћирија, као и Еди Рама да отвори рачун за прикупљање средстава за њихову одбрану. Несрећа је, ипак, много шира него што на први поглед може да се чини. Свака акција производи реакцију.

    Јер са друге стране посматрано, исто тако је логично да код Срба расте незадовољство неправдом. Неправда је, иначе, у историји била мотивациони фактор за бројне преврате и револуције. Упркос заглушујућој пропаганди током претходне деценије да је „Косово ионако изгубљено“, да смо сами криви за све што нам се десило, те да смо овакви и онакви — најгори на кугли земаљској, Срби се са неправдом нису помирили. На албанске провокације реагује се бурно. Спољни притисци или покушаји релативизације ових процеса од стране домаћих политичара то не могу зауставити.

    Већ данас се показује да је једнострана одлука САД, Велике Британије, Немачке и Француске из 2008. године не само пореметила дотадашњу нормализацију међудржавних и међуетничких односа на југословенском простору, већ је у великој мери представљала својеврсну прекретницу после које више ништа није било исто. Тензије су поново почеле да расту. И то се више не може сакрити. А ако се овако настави, врло брзо ће доћи и тренутак после којег се више ништа неће моћи ни исправити.

    Тагови:
    Џердан Шаћири, Стјепан Месић, фудбал
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога