Слушајте Sputnik
    Сатирично сликарство Кипа слободе насликано на зиду бивше америчке амбасаде у Техерану, Иран

    Да ли ће се рат речима претворити у „мајку свих ратова“?

    © AP Photo / Ebrahim Noroozi
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 500

    Господине Трамп, не вуците лава за реп, због тога бисте могли да зажалите, поручио је ирански председник Хасан Рохани свом америчком колеги. Уследио је Трампов одговор: „Никада, али никада не прети поново, или ћеш претрпети последице какве је мало ко кроз историју претрпео“. Рат речима је започео. Да ли ће се претворити и у „мајку свих ратова“?

    Откако се 8. маја Америка једнострано повукла из нуклеарног споразума с Ираном, тензије не престају да расту. Званични Вашингтон отворено најављује подршку свима који ће се борити против, како каже амерички државни секретар Мајк Помпео, „мафијашког режима“ у Техерану, а истовремено му прети и „најтежим санкцијама у историји“. На те претње Техеран узвраћа сопственим и у таквој атмосфери нарастајућих тензија чека се 4. новембар, када ће читав свет морати да престане с куповином иранске нафте или ће се суочити с америчким санкцијама.

    Да ли ће избити „мајка свих ратова“, или пак „мајка свеколиког мира“, како је непожељни, односно пожељни сценарио развоја односа Вашингтона и Техерана назвао ирански председник Рохани? Да ли ће рат речима и увредама довести до смиривања ситуације, као што је то било у случају Северне Кореје, или до даље ескалације, будући да је регионална динамика односа на Блиском истоку другачија од оне на Далеком истоку? Какву би улогу могла да одигра Русија?

    У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали публициста и историчар Немања Старовић и професор међународних односа др Срђан Перишић.

    „Још увек верујем да се налазимо далеко од избијања рата који би подразумевао директну инвазију Ирана, уз учешће најмање милион војника Америке и њених савезника, колико се предвиђа да би за то било потребно“, оцењује Немања Старовић. „Пред нама је период рата без рата, који уједно значи и мир без мира. А то значи да је сасвим сигурно да ће се тензије на релацији Вашингтон—Техеран појачавати — пре свега у виду економског и политичког притиска на Иран, у циљу унутрашње дестабилизације и обарања режима — али да још неће доћи и до отвореног сукоба“.

    Разматрајући ових дана могући ратни сценарио, „Хафингтон пост“ подсећа на „Миленијумски изазов“, симулацију рата с Ираном коју је америчка војска спровела још 2002. године, када је процењено да би „резултати били поражавајући за Америку“ због хиљада потенцијалних америчких жртава. Указује се и да Иран, према проценама, има највећу залиху балистичких ракета у региону, а америчких мета је на претек…

    „Такав рат био би други Вијетнам за Сједињене Америчке Државе. Зато и мислим да се, у првом кораку, неће определити за рат с Ираном“, каже Срђан Перишић, истичући да су се „Арапи показали као слаби у свим ратовима које су водили у 20. веку, али то није случај и са Ираном“.

    Због тога Спутњиков саговорник указује на могућност да уместо директног војног напада, против Ирана буду употребљени остаци Ал Каиде и ДАЕШ-а, по моделу који је већ виђен у Сирији.

    „Иран је заиста тврд орах“, сагласан је Немања Старовић, „Војна интервенција у тој земљи заиста не би личила на Авганистан и Ирак, већ и зато што је Иран земља од преко 80 милиона људи, са милионском и технолошки напредном армијом. Ипак, када дође до ескалације, ма колико да се жели да она буде ограничена, догађаји у неком моменту могу да се отргну контроли и да не постоји начин да се они зауставе. Наиме, политички и економски притисци на Иран могли би да изазову реакцију Техерана у виду онога што је већ и најављено, а то је спречавање осталих држава Персијског залива да извозе своју нафту блокадом Ормуског теснаца. То би сасвим сигурно изазвало америчку интервенцију која би географски тешко могла да се ограничи само на Ормуски теснац и то би нас онда одвело у сценарио општег сукоба, који би сасвим сигурно имао катастрофалне последице.“

    Уместо оваквог сценарија, предвиђа даље Старовић, „Америка ће покушати да дестабилизује режим у Техерану користећи његове иранске противнике — попут присталица свргнутог шаха и припадника организације Муџахедин е Калк — али подршка коју они имају у самом Ирану је изузетно мала. Због тога ће настојати да посеју семе раздора унутар самог Ирана, играјући на политичке поделе које постоје унутар тамошњег система.

    С тим у вези, постоје процене које говоре и да се ради на организацији војног удара, пре свега преко руководства редовне армије које је незадовољно својом подређеношћу Револуционарној гарди. Амерички напади, ипак, изазивају унутрашњу кохезију у Ирану, јер свако препознавање утицаја Америке на било какав опозициони покрет по правилу само доводи до његовог краха.

    Управо због тога, Срђан Перишић каже да је уверен да „Американци више не могу да сузбију Иран, ни војним, ни економским, ни политичким средствима“, и указује: „Све и ако Американци натерају Европу да се придружи санкцијама, Иран и даље има с ким да сарађује, ту су Русија, Кина, Индија… Иранци су већ, после недавног сусрета у Москви, званично саопштили да од Русије могу да очекују инвестиције у висини од 50 милијарди долара, а и Кина је најавила да ће преузети послове из којих ће изаћи француски ’Тотал‘. Тиме се Ирану даје простор да дише и у оквиру америчких санкција“.

    У тој се немоћи Америке, да наметне своју вољу, и крије можда и најважнији аспект текуће кризе, а то је опадање америчке и истовремени успон моћи Русије.

    „Русија је постала кључна велика сила на Блиском истоку, којој се сада сви обраћају, од израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, преко Турске, Ирака и Саудијске Арабије, све до Хута у Јемену“, истиче Срђан Перишић. „Русија је успела у ономе што САД никада нису, постала је балансер чију помоћ сви траже, а то значи и да ће убудуће и сâм Вашингтон морати да води рачуна о позицији Русије. О овој суштинској промени понајбоље сведочи пример Нетанјахуа који, упркос блиском савезништву с Америком, одлази у Русију, баш зато што види да САД више нису једине на свету којима могу да се обрате“.

    Сличног је става и Немања Старовић: „Русија је већ постала главни актер на Блиском истоку, а то не би било могуће да није ушла у војну интервенцију у Сирији у септембру 2015. године, када је својим глобалним такмацима показала да није само регионална сила, како су покушавали са ниподаштавањем да је третирају. Она је показала да има способности да своју моћ пројектује далеко ван својих граница и Москва је сада адреса на коју сви са Блиског истока одлазе у потрази за решењима“.

    Тагови:
    Америка, Иран, свет
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога