Слушајте Sputnik
    Шљиве

    Зашто српско плаво злато уместо у Русији завршава у казану

    © Фото: pixabay
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Мира Канкараш Тркља
    191

    Не ваља кад не роди шљива, не ваља кад роди, као ове године. Муке с ценом. Такав је случај са српским воћарима јер највећи део њихових производа на тржишу заврши у свежем стању, као сировина.

    За разлику од прошле године када је подбацио род шљиве, српског бренда по коме су нас као извозника препознавали и у 19. веку, ове године је толико родила да само ствара бриге произвођачима. Идеална производња шљиве по хектару, што је око 500 стабала, износи 30 тона, а прошле године убрана је тек трећина. Несташица је диктирала цену, па је она лане ишла и до 50 динара по килограму.

    „Ове године се очекује просечан род до пола милиона тона шљиве. Година јесте била добра, али је било доста падавина, тако да је квалитет доста нижи него што је био претходне године. Прошле године цена је била 45 до 50 динара по килограму, а ове године је значајно нижа и иде од 15 до 20 динара и питање је шта ће са шљивом радити и сељаци и велики произвођачи“, каже за Спутњик секретар Удружења за биљну производњу у сектору за пољопривреду Привредне коморе Србије (ПКС), Александар Богуновић.

    Он напомиње да је прошле године извоз свеже шљиве био вредан десет милиона долара, а исто толико и пласман суве шљиве. Ниска откупна цена ове године ће, по његовом мишљењу, сигурно диктирати много неповољнију рачуницу.

    „Можемо да претпоставимо да ће добар део произвођача вероватно пробати да иде на суву шљиву с обзиром на то да је сува шљива без коштице прошле године плаћана око два евра за килограм, а са коштицама око једног евра. То значи доста већу зараду и може се очекивати да ће добар део њих да суши шљиву“, каже Богуновић.

    Трећи у свету по роду, али…

    Колико је шљива и даље значајна за Србију казује податак да смо по њеној производњи трећи на свету, иза Кине, која годишње произведе шест милиона тона, и Индије, чија је производња 700.000 тона. Оно што, међутим, није добро јесте што се у односу на период од пре 120 година прерада тог воћа смањила за пет до шест пута, тако да се највише користи за производњу ракије, изјавио је недавно министар за регионални развој Милан Кркобабић.

    „Први извозни производ Србије у Сједињене Америчке Државе крајем 19. века била је сува шљива. Тада је у САД извезено 30.000 тона сувих шљива, а наш укупан извоз суве шљиве сада не прелази шест хиљада тона“, подсетио је он. Хоће ли овогодишњу продукцију суве шљиве погурати рачуница, како верује Богуновић? Ако је откупна цена сирове шљиве ове године 12 до 15 динара по килограму, а сува је десет пута скупља, логично је да се сушење исплати, па иако је за килограм суве потребно четири килограма свеже шљиве.

    Сушара, најбоља инвестиција

    Радиша Мирић из Лопатња код Осечине нема дилему и не брине га ниска цена сирове шљиве. Он зна унапред да ће цео род са три хектара под воћем завршити у сушари. А онда може да планира колико ће да прода, извезе, или да чека бољу цену за суву шљиву. Сушару капацитета хиљаду килограма купио је пре 25 година када је то било велико улагање од око 14.000 евра. Данас, у зависности од капацитета и начина обраде, да ли се суши шљива са коштицом или без ње, сушара капацитета 600 килограма кошта око 6.000 евра, али у ону од 20 тона треба инвестирати и целих 150.000 евра, напомиње секретар удружења за биље у ПКС. Ипак, таквих са капацитетом 20 тона је, каже, у последње време све више.

    Он, међутим, напомиње да није лако продати ни ту суву, као ни свежу шљиву, јер је све више воћа на светском тржишту и морате се изборити квалитетом, ценом и стандардима, што посебно није лако малим произвођачима. Сада је, додаје саговорник Спутњика, Турска изашла са великом количином суве шљиве и конкурентни су са ценом, па су и они доста пореметили тржишта са својим наступом.

    Главно тржиште — Русија 

    Богуновић напомиње да је наше главно тржиште за свежу шљиву Руска Федерација, док са сувом шљивом излазимо пре свега на тржиште САД-а и Француске. Од око 500.000 тона свеже шљиве коју Србија произведе, процењује се да више од половине заврши у ракијским казанима, каже Богуновић, додуше уз резерву јер истиче да тачне евиденције нема и да то нико поуздано не може да зна.

    Извесно је, међутим, да нижа откупна цена шљиве ове године једино неће сметати произвођачима ракије. Напротив. Јефтиније ће доћи до сировине за њу и то чак 30 до 50 одсто у односу на прошлу годину. А цена ракије сигурно неће ићи наниже. Зато је сигурно да ће „чачанска лепотица“ пре завршити у казану и шљивовици, него у сушари. Како прошлогодишњи подбачај рода шљиве није утицао на цену ракије, која се креће од 400-500 динара, тако цену неће променити ни овогодишња много боља понуда.

    „Цена је иста годинама јер скупље неће нико да ти је купи, а јефтиније немаш рачун да продајеш“, кажу произвођачи ракије, додајући уз то да је ракија роба која може да чека прави тренутак за продају јер с временом само добија на квалитету. Али и њу треба пласирати на тржиште. Онима који су, попут Мирића, рачунали два корака унапред и набавили сушару пре 25 година, брину се, како он каже, само када шљива не роди.

    Колико извозници диктирају цену?

    Ипак, вишеструко награђивани произвођач на Сајму шљива, Милорад Јовић из Горњег Црниљева код Осечине, каже да нема објашњења за тако ниску овогодишњу откупну цену шљиве и да све диктирају извозници.

    „Једноставно, није логично да разлика у цени буде толика јер тврдим да тржиште није засићено, пошто су и лане продате значајне количине. Ово је убијање пољопривреде у Србији, сви знамо шта је било са малином, купина се откупљује за 12 или 15 динара, шљива исто“, истиче Јовић, један од највећих произвођача шљиве са приносом од 50 до 80 тона.

    А онима који желе да уче на грешкама малинара шанса је и у спремности Владе Србије да заједно с локалном самоуправом враћају задругарство у живот. Прерађивачке капацитете којих је некада имао готово сваки воћарски крај још нисмо поново подигли. Кркобабић је исказао спремност Владе Србије и његовог министарства да заједно с локалном самоуправом и постојећим задругама раде на отварању сложене задруге у Блацу, која ће омогућити да шљива која успева у блачком крају не заврши у казанима, већ да буде прерађена. Уколико задругари и људи из локалне самоуправе то озбиљно схвате и крену у тај пројекат, такав погон се може очекивати следеће године, истакао је он.

    Без прерађивачких капацитета који би тржишту понудили финални воћни производ, пекмез, џем, слатко, сок… а произвођачима већу зараду, и даље ћемо као суву шљиву годишње извозити тек стоти део укупне производње тог воћа, чија ће половина завршавати у ракијским казанима. И вероватно ћемо се опет питати зашто се „чачанска лепотица“, која се прошле године извозила у Русију, сада врло мало откупљује.

    Слично:

    Нешто је труло... Како Србија да спречи да јој Руси враћају воће
    Уништено воће, оштећени кровови: Због невремена ванредна ситуација у 17 села
    Да ли је здраво суво воће
    Воће из ЕУ препродавао Русији
    Малинари настављају протест — очекују „појачање“
    Малинари да уче: Пчелари покрећу револуционарни пројекат у Србији
    Шта извозимо више од малине — знају српске тигрице
    Тагови:
    сушаре, шљива, откупна цена, род, ракија, извоз, Александар Богуновић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога