Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Момир Булатовић

    Наш Момир

    © Sputnik / Дејан Симић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Душан Пророковић
    21972

    „Питали мог ђеда на послератном попису: Што си? Црногорац, вели он. Значи ђедо, нијеси Србин? — упорни били пописивачи. Но, него сам Турчин! — одговори старина.“

    Једна од многобројних прича Момира Булатовића. Никада препотентан, никада осион, никада никога не гледајући са висине, никада нервозан, никада нигде није журио. Увек је имао времена за разговор, одговарао је на свако питање, увек уз помоћ илустративних примера, употребљавајући приче из свог живота да објасни компликоване политичке и историјске процесе. Није му требало пуно да каже шта значи бити Црногорац.

    Благим речима, уз осмех и тврде, разоружавајуће аргументе, убеђивао је саговорника у исправност сопствених ставова. Последњи пут када смо седели, причао ми је да су га „неки западни истражитељи“ својевремено притискали да сведочи против Мила Ђукановића, у случају у вези са шверцом цигарета.

    „Сада ћете ви мени причати да је то Мило радио сам, без знања ваших дуванских компанија.“ То им је одговорио и ту је био крај њиховог разговора. Момир је препознавао узроке, видео је одакле проблеми долазе. Никада није хтео против свог народа и своје државе! Да видимо, прво, шта је ту узрок, а шта последица, како се све то одвијало. Немојте да испадне да су само наши грбави, да смо ми за све криви. Разумео је политику, знао је са људима. Речи су му биле сабља, лако је било схватити га. Неке ствари понео је са собом у гроб. Није желео да преприча свој разговор са Алијом Изетбеговићем, разговор који је био пун осетљивих тема, а десио се у пролеће 1992.

    Обећао је саговорнику да о томе неће даље, послужило је њему да доноси ставове и судове, послужило је за даље политичко постављање, али он не може преко речи, без обзира на то што се ради о разговору у четири ока, без обзира на то што се Алија давно упокојио.

    Још пре „случаја Мило“ нудили су му да сведочи против Милошевића. Исто као што су му нудили и да буде „Мило пре Мила“. Одигравало се то у Лондону, у августу 1992. године. Од стране западних служби, Мило је, најпре, био процењен као неискусан, „зелен“, непостојан у опредељењу и грамзив на привилегије, а и много се дивио Слободану Милошевићу. „Како ћу пред ђеда?“ — питао је Момир! Они који су му то нудили правише се, најпре, да је одговор лоше преведен, а после тога — о Момиру више нису размишљали. Образ и част за њега су представљали — све!
    Белешке о временима прошлим, али и прогнозе о временима будућим — оставио је у својим књигама.

    „Невидљиви ланци: моћ непостојећег новца“, монографија коју је публиковала „Лагуна“ 2018. године, представља својеврсни некролог неолибералног капитализма. Са невероватним бројем података, статистичких показатеља и информација које се нигде друге не могу пронаћи.

    Говорио је да су му, као основа за истраживање, послужила протестна писма незадовољних мањинских деоничара у мултинационалним корпорацијама, који су схватили да се неко игра са њиховим улозима и краде им профит. „Колико таквих писама си прочитао?“ — питах га. „Довољно је и једно ако је исправно написано!“ — рекао је.

    Скроман, као и увек, није желео да сам хвали свој труд, да призна како је на томе радио пуне две године, проводећи бесане ноћи у прикупљању и у анализама документације. То сам после чуо, са друге стране; и делује веродостојно. Такво, капитално дело — захтева време и посвећеност.

    Непосредан и искрен, Момир уопште није подсећао на бившег председника. Председник Републике Црне Горе постао је са 34 године, премијер Савезне Републике Југославије са 42 године. Животни путеви су нам се сретали на неколико раскршћа, упознали смо се давно, али смо се спријатељили тек у редакцији „Спутњика“, где смо обојица постали колумнисти. Иако је, тек тада, закорачио у зреле године, био је човек који је све своје недоумице разјаснио, на сва животна питања одговорио, све дугове намирио. Оно што га је бринуло — тим проблемима друге није оптерећивао. Сам се са тим борио. Тако је и отишао. Не оптерећујући друге, бранећи своје, никада не оптужујући — чак ни непријатеље и борећи се за истину.

    Наш Момир. Од Момира се могло много тога научити. Нека му је вечна слава и хвала!

    Тагови:
    Душан Пророковић, Црна Гора, Момир Булатовић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога