Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Локација „жуте куће“ и места на којем су наводно закопана тела.

    Органи најмање 300 Срба из „жуте куће“ продати широм света

    © Sputnik / Дејан Симић
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    52129
    Пратите нас

    У Међународном трибуналу у Хагу уништено је око 3.000 материјалних доказа о убиствима, киднаповањима и вађењима органа Срба на Косову и Метохији, која су починили терористи такозване ОВК. У злогласну „жуту кућу“ у Албанији углавном су довођене особе млађе доби и доброг здравља…

    Тиме Кадријај, лекарка, бивша припадница терористичке ОВК и посланица Алијансе за будућност Косова (странка Рамуша Харадинаја) у парламенту привремених институција Приштине, прва је међу осумњиченима за злочине над Србима и за вађење органа у злогласној „жутој кући“, која је позвана у Специјални суд у Хагу. Да ли као сведок или као оптужена, још се не зна. Кадријајева је била лекарка у болницама терористичке ОВК у ратној зони Дукађин, којом је командовао Харадинај.

    Имена постоје а докази?

    Суд за злочине такозване ОВК основан је после извештаја Дика Мартија, швајцарског политичара и бившег државног тужиоца. Марти је као члан Парламента Савета Европе 14. децембра 2010. године, уз помоћ српских власти, поднео извештај о нехуманом третману људи и о трговини људским органима на Косову, коју је, како тврди, организовао Хашим Тачи са сарадницима. Марти се руководио и мемоарима бивше тужитељке Хашког Трибунала Карле дел Понте, у којима је она лично сведочила о томе како су нестала документа у вези са случајем трговине органима. У Мартијевом извештају се иначе помиње комплетна Дреничка група, у којој су били Хашим Тачи, Џавид Хаљити, Кадри Весељи, Агим Чеку и Сулејман Селими звани Султан. Њих је Дик Марти идентификовао као носиоце ратних злочина и оптужио за умешаност у илегалну трговину органима.

    ОВК
    © AP Photo / Visar Kryeziu
    ОВК

    Према извештају Савета Европе из децембра 2010. године, организатори отимања људи и трговине људским органима били су Хашим Тачи и припадници Дреничке групе. Осим Тачија, у извештају Дика Мартија помињу се и Азем Суља (бивши начелник безбедности терористичке ОВК), Реџеп Хаљити (један од оснивача такозване ОВК и представник Тачијеве странке у председништву скупштине привремених институција Приштине), Кадри Весељи (шеф Тачијеве тајне полиције) и Фатмир Љимај (бивши Тачијев заменик у странци и министар грађевинарства у претходној влади самопороглашене државе Косово).

    Уносан посао Тачија и Харадинаја

    За најзлогласнија места на окупираним територијама, у којима је Тачијева Дреничка група затварала и убијала киднаповане Србе, сматрају се логор Ликовац у општини Србица, Лапушник у општини Глоговац, Зочиште у општини Ораховац и Глођане у општини Дечане.

    Према подацима из 1998. године, у Ликовац је одведено 26 људи, међу којима и десет рудара са копа Белаћевац. У Лапушник је одведено четрдесетак затвореника, у Зочиште тридесетак, а највише у Глођане, око 60. Током 1999. године тај број је порастао на 500 људи. Они су мучени и убијани, а неки су одведени у Албанију, где су им вађени органи. Један од главних доказа против Тачија и његове Дреничке групе који је достављен тиму Клинта Вилијамсона, шефа Еулексовог тима за истрагу о трговини органима на Косову, јесте и видео-снимак из логора у Ликовцу, на којем се, осим припадника те групе, виде и четворица киднапованих Срба са окупираних територија.

    Видео из логора у Ликовцу снимили су припадници ОВК у мају 1998. године. На њему се виде Жарко Спасић, радник ЕПС-а на копу Белаћевац, киднапован 14. маја 1998. године на радном месту, Дејан Стоиљковић, полицајац из Гњилана, киднапован 19. маја 1998. године, Владимир Спасић, киднапован 19. маја 1998. године, и Мирослав Шуљанић, радник из Клине, киднапован 21. маја 1998. године.

    Сведоци бивши припадници ОВК

    Посмртни остаци Шуљанића пронађени су 2005. године у масовној гробници код Лапушника. У извештају Дика Мартија стоји да су унутар Албаније постојали импровизовани логори у којима су убијани заробљени цивили, већином Срби, а њихови органи продавани на црном тржишту. Таквих места, према Мартијевом извештају, било је четири — приватна кућа у селу Бицај, две куће у градићу Бурељ, приватна кућа (позната као „жута кућа“) у селу Рипе код Буреља и сеоско имање у месту Фушт Круј (код Тиране).

    Амерички новинар Мајкл Монтгомери, који је открио „жуту кућу“ оценио је својевремено да су и домети будућег Суда за злочине ОВК у том смислу под знаком питања.

    „Утврђивање истине о сумњама у трговину органима и томе шта се десило са Србима отетим на КиМ 1999. године биће веома тешко због недостатка доказа и протока времена“, изјавио је он.

    Као амерички дописник у бившој Југославији, који је 2002. године дошао до сазнања о киднаповањима Срба и Рома и пребацивањима у Албанију и резултате истраге доставио Унмику, Монтгомери је казао да је истрага од самог почетка имала чудан ток.

    Знало се, а ћутало…

    „Наша истрага је заправо почела истраживањем масакра српских снага у села Ћушка. У то време, добијали смо информације о цивилима који су киднаповани на самом крају рата и одвођени у Албанију, као и да је реч о Србима, Ромима и другим неалбанцима. Наша истрага је показала да постоји организовани систем отмица и транспортовања преко албанске границе, у места као што су Кукс и други албански градови на граници“, прича Монтгомери.

    Према његовим речима, извори су им били чланови терористичке ОВК ниског ранга, који су били или возачи или учествовали у транспорту. Монтгомери прецизира да они нису знали целу причу, али да су им пренели да су на локацијама иза албанске границе видели лекаре и медицинско особље и да су тамо спровођени медицински тестови на отетим људима.

    „Временом смо нашли нове изворе и то нас је одвело до две куће — једне у близини аеродрома у Тирани и друге, такозване ’жуте куће‘. Испоручили смо те информације мисији УН на Косову, одељењу за нестале особе при Унмику, и они су потом организовали одлазак до ’жуте куће‘ 2004. године, где су нашли неке доказе о извођење медицинских процедура и индикације да на поду куће постоје флеке од крви. Међутим, то нису били непосредни докази. Није било јасних доказа да су се убиства или трговина органима заиста догодили“, рекао је он.

    А онда се појави Дик Марти

    Међународне снаге на КиМ, прецизније истражитељи УН, убрзо по доласку на ту територију имали су сазнања о отмицама. У првом тренутку се није знало да су отетима вађени органи и потом продавани. Закључно са 2003. годином, цела операција косовских Албанаца, међународна трговина органима и потом убиства, била је истражена. Истражитељи УН тајно су одлазили на локације у Албанији о којима су им говорили бивши борци такозване ОВК. Конкретни материјални докази прослеђени су Међународном трибуналу у Хагу, где је око 3.000 комада доказног материјала уништено. Објашњење је било да су нехигијенски и да више не могу да се чувају. Истрагу је у име ЕУ потом наставио Дик Марти.

    Према изјавама сведока које поседују наши органи, а који су прикупљени углавном од страних служби, као и на основу доказа које су имали Унмик и Еулекс, у „жуту кућу“ су углавном довођене особе млађе доби и доброг здравља…

    Бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци“ изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим слати у Италију, одакле су дистрибуирани у клинике широм Европе.

    Сутра: Мучење…

    Тагови:
    трговина људима, Срби, Албанци, жута кућа, ОВК
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога