Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Преврат у Боливији (44)
    0 191
    Пратите нас

    Одлазак доскорашњег председника Боливије Ева Моралеса из земље намеће питање — да ли је то и крај његове политичке каријере. Слични примери свргнутих политичара који су отишли у емиграцију показују да постоје три сценарија њихове будућности.

    Први и најчешћи сценарио: након губитка власти, председник или монарх бежи у иностранство са породицом и рођацима и тамо проводи остатак живота, често у богатству, али понекад и у релативном сиромаштву — како ко има среће. По правилу — без права на повратак у домовину, где му се ускраћује улазак, чак и као приватном лицу.

    То је типичан пут за многе афричке или латиноамеричке диктаторе-председнике. Они беже у велике државе: најчешће у Велику Британију, често у Француску, а из Јужне Америке — у САД или Шпанију. Све чешће иду у Саудијску Арабију или Емирате, а понекад и у Јужну Африку.

    Менгисту Хајле Маријам је владао 15 година у једној од најдревнијих држава света — Етиопији. А после свргавања у мају 1991. године, отишао је у Зимбабве, где живи већ скоро тридесет година (још није напунио 80 година). Познати председник Уганде Иди Амин, ког су свргнули још 1979. године, после тога је скоро четврт века живео у Саудијској Арабији, поред светих места за муслимане (којима он и припада). Председник Гане Кваме Нкрума, један од заговорника покрета за независност Африке, који је био свргнут са власти 1966. године, преселио се у Гвинеју, где је чак био проглашен за потпредседника земље.

    © AP Photo / Juan Karita
    Моралесове последњи председнички дани

    Лондон не воле само бивши председници афричких земаља, него и свргнути монарси. Последњи грчки краљ Константин, које је неуспешно покушао да свргне „хунту пуковника“ 1967. године, прво је побегао у Рим, а затим је дошао у Лондон. Тамо је живео до 2013. године, након чега се вратио у домовину.

    И Москва као уточиште

    Од постсовјетских председника, најпознатији прогнаници су бивши председници Киргистана. Аскар Акајев живи у Москви, а Курманбек Бакијев, који га је заменио после свргавања, скрасио се у Минску. Неко је деценијама живео у избеглиштву, на пример — румунски краљ Михај је после ликвидације монархије живео у Швајцарској скоро 70 година (истина, последњих деценија му је било дозвољено да посећује домовину).

    „Ипак, осим сценарија таквог живота у избеглиштву, постоји и други, много ређи, али ипак се може наићи и на њега“, подсећа руско издање „Взгљад“. То је изручење бегунаца на захтев нових власти у њиховој земљи, праћено затвором или чак убиством бившег владара од стране ликвидатора посланих из његове домовине. Тако су, на пример, дошли до бившег диктатора Никарагве Анастасија Сомозе: његов оклопни „Мерцедес“ гађали су из ручног бацача ракета у главном граду Парагваја, нешто више од годину дана након што је изгубио власт.

    По правилу — нерадо предају бегунце. Али, на пример, 1963. године САД су неочекивано предале Венецуели њеног бившег председника Маркоса Переса Хименеза, који је био свргнут пет година пре тога. У домовини су га осудили на 13 година затвора, али био је пуштен на слободу након пет година затвора и отишао је у Шпанију, где је живео до смрти 2001. године. За то време он је био само једном у Венецуели. Иако су га касније разни председници (укључујући Чавеса) неколико пута звали да се врати кући — није пристао.

    Хонекер завршио у Чилеу

    Скоро па јединствени случај селидбе, не из Латинске Америке у Европу, већ обрнуто, догодио се у јануару 1993. године. Тада је у Чиле допутовао бивши секретар Немачке Демократске Републике Ерих Хонекер. Селидбе последњег лидера НДР су почеле 1991. године. У пролеће те године он је дошао до Москве, али после распада СССР нове руске власти су одлучиле да предају Хонекера властима уједињене Немачке. Брачни пар Хонекер се сакрио у амбасади Чилеа, али су их у лето 1992. године Чилеанци замолили да напусте зграду. Русија је предала бившег генералног секретара Савезној Републици Немачкој, али након пола године у немачком затвору, пацијент, оболео од рака, пуштен је на слободу. Хонекер у Сантијагу није живео ни годину и по дана.

    Михаил Горбачов и Ерих Хонекер
    © AP Photo / BORIS YURCHENKO
    Михаил Горбачов и Ерих Хонекер

    Ипак, дешава се и да се бивши владари сами враћају у своју домовину, на сопствени ризик. Жан-Бедел Бокаса, император Централноафричке Републике, ког су свргли Французи 1979. године, био је осуђен у домовини на смртну казну. Међутим, после седам година он је добровољно долетео у Бангуи. Он је желео да понови пут Наполеона, ког је обожавао, то јест — да се врати на власт. Али није у томе успео ни на сто дана, ни на дужи временски период. Бокаси су овог пута судили лично (пошто је ослобођен оптужби за канибализам) и опет га осудили на смртну казну, мада су га касније помиловали и заменили ту казну са казном од 20 година затвора. Бокаса је провео у затвору шест година, а када је изашао на слободу живео је још три године. Сада је потпуно рехабилитован и проглашен националним херојем.

    Тријумфални повратак

    Међутим, оно у чему није успео Бокаса, успели су неки други свргнути владари — и управо то представља трећи сценарио „живота у избеглиштву“. Понекад се враћају: кратко живе у прогонству, а затим се тријумфално враћају у председнички или краљевски дворац.

    Најпознатији „повратак“ у историји новог доба је, наравно, Нородома Сиханука. Краљ Камбоџе је три пута ишао у иностранство и три пута се враћао на власт. При том, нису га само свргавали са власти, некада је и он сам одлазио. Као краљ Камбоџе 1953. године је отпутовао на Тајланд да би добио од Француза убрзање процеса признања независности његове државе. И за пола године је победио. Генерал Лон Нол га је свргао са власти 1970. године и Сиханук је отишао у Кину, где су га и даље признавали за председника државе. Пном Пен су 1975. године заузели „црвени кмери“, али, када се вратио, Сиханук је био у кућном притвору. Вијетнамци су 1979. године свргли Пол Пота и Сиханук је опет отпутовао у Кину, где су га, као и пре, сматрали председником Камбоџе. Тек 1990. године краљ се вратио на трон. Одрекао се престола 2004. године у корист свог сина и поново отишао у Кину, где је и преминуо након осам година, у 90. години живота.

    Осим Сиханука, има још много примера тријумфалног повратка из избеглиштва. Хуана Перона, председника Аргентине од 1946. до 1955. године, свргла су војна лица, и он је отишао у Шпанију, да би се вратио 1973. године и поново био одабран за председника земље. Али, свакако, најчуднији пример у историји новог доба је био повратак Симеона II од Бугарске.

    Последњи бугарски цар је био проглашен монархом 1943. године, када му је било само шест година, а већ након три године је изгубио власт. Мајка га је одвела у Египат, затим су се скрасили у Шпанији, и није било ни говора да се у комунистичку Бугарску врати Симеон, који је и даље сматрао себе царем. Али касније се све променило: комунистичке партије више није било, а Симеон Сакскобурготски је опет завладао Бугарском. Али не као цар, већ као премијер који у Бугарској има више власти него сам председник.

    Тема:
    Преврат у Боливији (44)
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога