Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    617112
    Пратите нас

    Након што су у Бристолу учесници антирасистичких протеста срушили и у реку Авон бацили споменик трговцу робљем Едварду Колстону, британски активисти покренули су иницијативу за уклањање и других споменика који, према њиховом мишљењу, „славе ропство и расизам“.

    Покретач иницијативе је Овен Џонс, новинар листа „Гардијан“ и активистa, креирао је веб-сајт на коме је истакао мапу са локацијама споменика које би требало уклонити. На листи „проблематичних“ споменика налазе се и споменици Сесилу Роудсу, творцу британске империје у Африци, као и, звучи парадоксално, споменик Ерлу Греју, премијеру у чије је време ропство на целој територији британске империје забрањено.

    Ако се узме у обзир британска традиција, политичка култура парламентаризма и историја, иницијатива за уклањање споменика људима чија је биографија према мишљењу активиста и организатора антирасних протеста проблематична, звучи сасвим необично.

    Уклањање споменика — удар на темеље британског друштва

    Према мишљењу историчара Александра Растовића, уклањањем споменика који подсећају на британску колонијалну прошлост, удара се у саме темеље Велике Британије, што може да има велике и несагледиве последице. То је најдиректнији удар на традицију британске империје, њену културу и историју, с обзиром да се ради о знатном и важном делу историје ове земље, сматра он.

    „Не знам колико је то заиста искрено или се ради о, можда ћу употребити грубу реч, нихилистичком покрету који није наступио само у Великој Британији, а све под фирмом демократије и борбе против расизма. Бојим се да се ради о политичким интересима, али, са друге стране, то ме чуди, јер се овим поставља питање и краљевске породице“, каже Растовић.

    Британски монарси, попут краљице Викторије, која је својевремено била проглашена царицом Индије, налазили су се на челу колонијалних царстава, а од 1948. британски монарх је на челу Комонвелта, организације која окупља колоније које су стекле независност.

    Потреба мале Британије

    Баштините све добробити најмрачније колонијалне прошлости, која, када се, срећом по Британце, упореди са португалском или белгијском колонијалном прошлошћу и није тако мрачна, а потом се одрекнете неких људи, коментарише иницијативу за уклањање споменика Растовићев колега Чедомир Антић.

    „Шта би било када бисмо осуђивали средњовековне владаре зато што су подржавали феудалне односе, Шекспира зато што је био антисемита када то није био расистички антисемитизам, већ верски... Не значи да ако гајимо успомену на некога да имамо позитивно или негативно мишљење. Историја је одавно напустила идеју да некога назива добром или лошом историјском личности“, објашњава Антић.

    Ради се о потреби једне мале Британије која је изгубила некадашњу величину, али има велике амбиције и, подсећа Антић, игра најмрачнију улогу на Балкану у последњих тридесет година, да се аклиматизује у новом свету.

    „Потреба да се сакрију прави економски односи са бившим колонијама, прави економски односи са Европом. Али, пошто ствари никада нису једносмерне и једнодимензионалне, то је један феномен који знамо из психологије — да када неко глуми нешто, током времена почне да верује у то. Не би имали проблем ни са Шкотском, не би имали проблем ни са Велсом, да нису поверовали у оно што су годинама говорили другим земљама“, каже Антић.

    Како би поткрепио своју тезу, Антић даје пример некадашњег британског премијера Тонија Блера, под чијом је владом извршена децентрализација власти у Британији и дата аутономија Шкотској и Велсу, упркос томе што су се многи у држави томе противили. Блер је, према Антићевим речима, то учинио управо зато што је поверовао у оно што је радио на тлу бивше Југославије, а ти су интереси били империјални и скривени. Тако нису поступали људи чије споменике сада желе да уклоне. Они су се својим империјалним ставовима поносили и у своје време су били модерни.

    Трговина робљем је била профитабилан посао за британске компаније

    Успон британске империје почео је у XVII веку, наставио се у следећим вековима, да би врхунац доживео на почетку XX века, подсећа Растовић. На свом врхунцу, „Империја у којој сунце никада не залази“, са Индијом, „драгуљем у британској круни“, имала је око 450 милиона становника, око петине тадашњег светског становништва, а заузимала је око четвртине земаљске кугле.

    До XIX века, наводи наш саговорник, трговина робовима била је важан и сигуран извор прихода у британској империји.

    „До почетка XIX века процењује се да је око три и по милиона афричких робова превезено у Америку. Постојале су читаве британске компаније које су се бавиле трговином робљем и то је било врло профитабилно. Посебно се на тој врсти трговине заснивало богатство Ливерпула и Бристола, града у коме је један од споменика срушен“, наводи Растовић.

    Ако се задубимо у историјске чињенице, видећемо да је рушење и уклањање споменика манир револуционарних режима, који таквом акцијом настоје да избришу трагове претходних режима. У таквом маниру поступали су сви револуционари, почев од Француске револуције. Најпознатије рушење споменика у XIX веку догодило се у Паризу 1871, када су припадници париске комуне, првог покушаја извођења социјалистичке револуције, срушили споменик Наполеону на Тргу Вандом.

    Двадесети век пун је примера уклањања споменика у вери да ће тако бити уклоњени трагови прошлих времена. Међутим, прошла времена настављају да живе и избијају у традицији и сећањима, на шта рушење споменика не утиче.

    Улично преиспитивање историје британског царства почело је када су демонстранти, ношени таласом протеста изазваних убиством Џорџа Флојда у Минеаполису, у стилу париских комунара из 1871, срушили споменик трговцу робовима и филантропу из XVII века Едварду Колстону и бацили га у реку Авон.

    Помама за уклањањем споменика широм Британије отишла је толико далеко, да је у све морао да се умеша градоначелник Лондона Садик Кан, који је оформио посебну комисију за оцену „подобности“ споменика.

    Али, ако погледамо британску историјску традицију, колонијалистичку и империјалистичку, онда би практично сви споменици који красе тргове британских градова морали да буду уклоњени.

    Тагови:
    демонстрације, споменици, Британија, протести
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога