Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    41449
    Пратите нас

    Управо у доба када многа западна друштва, укључујући и америчко, преиспитују свој однос према ономе што су њихови преци учинили становништву Америка и Африке, писац Горан Скробоња преводи књигу „Царство летњег месеца“, која описује историју индијанског племена Команчи и ратова које је ово племе водило са белим насељеницима америчке прерије.

    „Царство летњег месеца“, аутора Семјуела Гвина, ушло је 2010. у ужи избор за Пулицерову награду, и, према Скробоњиним речима, иако се ради о озбиљном историографском делу, чита се као вестерн роман.

    О америчким Индијанцима, људи са ових поднебља могли су да се упознају углавном кроз вестерне, у којима Џон Вејн ратује против Индијанаца, из романа немачког писца Карла Маја и америчких писаца Зена Греја или Џејмса Фенимора Купера, који дају романтизовано виђење Индијанаца и живота на Дивљем Западу. Уз то, у некадашњој Југославији издавани су небројени рото-романи и стрипови повезани са тематиком сукоба белаца и америчких Индијанаца.

    Отрежњење је дошло са филмом „Плави војник“ Ралфа Нелсона из 1970, који описује покољ Индијанаца на Сенд Крику из 1864, а осамдесетих се појавила и књига Дија Брауна „Сахраните ми срце код Рањеног колена“, која описује индијанску верзију ратова које су белци водили против њих. „Царство летњег месеца“ бави се успоном и падом Команча, народа који у историји америчких домородаца заузимају посебно место, каже Скробоња:

    „Њихова историја је изузетно занимљива и јако мало позната већини нас, који смо на тај период америчке историје навикли да гледамо кроз холивудске филмове“.

    Команчи – најбољи амерички коњаници

    Команчи су живели на простору који је познат као Велике равнице, на данашњем Средњем западу САД, огромној територији источно од Стеновитих планина. Били су ловци-сакупљачи – Велике равнице биле су станиште небројених крда бизона, од којих су Индијанци добијали месо, кости за прављење оруђа и оружја, као и коже од које су правили одећу или од ње правили шаторе – типије.

    © Wikipedia /
    Ратници Команча наоружани дугим копљима. Слика Џорџа Кејтлина из 1834.

    Успон Команча почиње са појавом коња – мустанга у прерији, које су на амерички континент довели шпански освајачи.

    Захваљујући мустанзима, Команчи су развили ратну технику, различиту од осталих племена – били су веома прецизни у гађању стрелом из седла, као и веома вешти у баратању копљем дугим око четири метра.

    „Команчи су те коње добили као поклон, за њих су коњи значили озбиљан технолошки скок. Имали су, за разлику од других племена, јако развијен осећај за коње. Тај технолошки поклон Команче је учинио у XVIII и XIX веку најмоћнијом лаком коњицом на свету. За разлику од других Индијанаца били су изузетно вешти у јахању и користили су коње за борбена дејства. Бели војници, наоружани мускетама, које су се пуниле кроз цев, могли су да испале највише два метка у минути, док су Команчи, који би се савили испод врата коња, могли да испале чак дванаест стрела“, описује Скробоња ратничке способности Команча.

    Највећи поглавица Команча – човек беле крви

    Књига почиње инцидентом у Паркеровој тврђави из 1836, недуго пошто је Тексас стекао независност (Тексас је био независна република између 1836. и 1848.), када су Команчи напали ранч-тврђаву утицајног тексашког клана Паркер и заробили две жене и троје деце, међу којима је била и Синтија Ен Паркер, која ће се касније удати за поглавицу Петеа Ноконеа.

    Из брака са њим, Синтија је добила сина Квану Паркера, последњег великог ратног поглавицу Команча. У последњим ратовима са белцима, између 1871. и 1975, Квана ће предводити Команче против „Плавих блуза“ и биће принуђен на капитулацију.

    © Wikipedia /
    Синтија Ен Паркер на фотографији из 1860/61 у наручју држи ћерку по имену Преријски Цвет

    Сукоби белих насељеника са Команчима, према Скробоњиним речима, био је сукоб цивилизација – једне из каменог доба, друге модерне. Једна од те две цивилизације морала је да буде поражена. Како је развој наоружања напредовао, тако су Индијанци све више потискивани. Уз то, развој железнице и беспоштедно истребљивање бизона, основне намирнице Индијанаца, учинио је да насељавање Средњег запада буде све масовније.

    „Белци су као скакавци кренули на Запад, а Индијанци су то схватили као претњу свом начину живота, што је насељавање објективно и било. Бизони су престали да долазе на вековна ловишта. Индијанци су покушавали да зауставе тај талас и да врате насељенике назад, што се често и дешавало. Тек после одређеног броја година, доћи ће до развоја оружја, па ће белци почети да користе Спенсерове репетирке и Колтове пиштоље“, каже Скробоња.

    За време америчког грађанског рата, Индијанци су имали успеха у борби против белаца, с обзиром да је гро војске био ангажован на Истоку; након рата, председник САД Јулисиз Грант заговара политику преговора са Индијанцима, међутим, 1867. преговори пропадају и „Индијанско питање“ решено је војним путем.

    © Wikipedia /
    Фотографија Кване Паркера коју су око 1890. начинили Даниел П. Синк или Вернон Тексас

    Преиспитивање и постојање неке врсте кајања према ономе што су белци учинили Индијанцима траје непрестано, али оно нема никаквог ефекта, каже Скробоња. Филмови попут „Плавог војника“ или „Малог-великог човека“, снимљених под утицајем рата у Вијетнаму, критички су говорили о односу белаца према Индијанцима, о геноциду над њима и њиховој асимилацији и то се наставља и даље.

    „Крајем XIX века слобода живота у прерији дефинитивно је угушена и бела цивилизација је превладала. Остали су само остаци сећања на нивоу фолклора, предања и оваквих књига, које су вредно сведочанство о томе шта се све дешавало. Можда ће нагнати неке нове генерације да другачије размишљају и да не поступају на исти начин“, закључује Скробоња.

    Тагови:
    рат, САД, Америка, Индијанци
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога