Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    6313
    Пратите нас

    Пре тридесет година, 3. октобра 1990, када су се Западна и Источна Немачка ујединиле, тадашњи канцелар Хелмут Кол, обећао је истоку „расцветана поља и долине“. Ништа од тога се није догодило а Немци се још нису ујединили.

    На први поглед ове разлике нису видљиве – савремена Немачка је најмоћнија европска држава. Као да су се обистинила страховања британске премијерке Маргарет Тачер, која је 1989, након пада Берлинског зида резигнирано ускликнула: „Два пута смо победили Немце, и ево их – поново долазе“. Разлика је у томе што данашња Немачка своју моћ и политички престиж заснива на економској, а не на војној моћи.

    Ипак, када се загребе испод површине и када се немачко друштво дубље анализира, разлике између истока и запада земље су јако видљиве, све због тога што је западни део земље истоку, уместо тврдог тоталитаризма, наметне други образац – западни зачињен конзумеризмом, чиме је, према речима сарадника Института за политичке студије Душана Достанића, спречен самосталан развој истока Немачке.

    „То се на истоку никоме није свидело и ту су узроци међусобних немачких напетости. На истоку Немачке људи знају да и даље живе лошије од суграђана на западу и да их западне политичке елите још увек гледају као млађу браћу од којих их је срамота, који нису у стању да се брину о себи, који не знају шта желе и којима неко са запада треба да туторише и објашњава како треба да живети.

    „Расцветана поља“ се нису догодила, Немци се нису ујединили

    Иако нико на истоку не жели повратак у комунизам, нестајање структура стабилности, као што су сигурност радног места или социјална сигурност, на простору који је некада обухватала Демократска република Немачка (ДДР) створило је „менталитет побеђености“, додаје наш саговорник.

    Мирослав Стојановић, који је у време уједињења немачке био дописник листа „Политика“ из тадашње западнонемачке престонице Бона, објашњава како је дошло до стварања „менталитета побеђености“ код источних Немаца.

    © AFP 2020 / RALPH GATTI
    Поглед на један од граничних прелаза између совјетског и америчког сектора у Берлину, снимљен 13. октобра 1976. у Улици Хајнриха Хајнеа. Источнонемачка влада подигла је Берлински зид 1961. како би спречила све више пребега на запад. Зид је од тада, па до рушења новембра 1991. био симбол блоковске поделе света.

    Немачка је уједињена тако што је источни део припојен западном без референдума, а на првим парламентарним изборима након уједињења, канцелар Кол, политички отац садашње канцеларке Ангеле Меркел, нашироко је користио већ поменуту фразу о „расцветаним пољима и долинама“, алудирајући како ће исток врло брзо по економском развоју достићи запад. Неколико месеци касније, током посете Лајпцигу, незадовољни грађани гађали су Кола јајима – међутим, воз је прошао, каже Стојановић.

    „Шта се заправо догодило? Бон је тада формирао једну агенцију која је требало да на тржиште изнесе све источнонемачке фирме које су биле у државном власништву да се продају и приватизују. И велики број источних Немаца, који нису знали за незапосленост, остали су без посла. То је једна заиста шокантна и драстична ситуација која има неке рефлексе и сада. Људи који нису знали за незапосленост, читаве породице, нашле су се на улици. Незапосленост је у једном часу била педесет одсто и то је драма коју источни Немци, као мору, осећају и тридесет година после уједињења“, напомиње он.
    © AFP 2020 / PETER KNEFFEL
    Хиљаде грађана Источног Берлина на Берлинском зиду испред Бранденбуршке капије у ноћи између 9. и 10. октобра 1989.

    Данас је ситуација на истоку знатно боља, али се психолошки подељеност још увек осећа – Немачка се ујединила, али Немци још увек нису сасвим, додаје Стојановић.

    „Нека врста зазорљивости постоји, чак су постојале и драстичне разлике у приходима, које се лагано изједначавају. То тињајуће незадовољство је јако упориште, рецимо, Алтернативе за Немачку, доста радикалне странке, која је прво на препад освојила парламенте у источним покрајинама и тамо има јако упориште. Она је постала најјача опозициона снага у Бундестагу управо захваљујући чињеници да је могла да артикулише то осећање незадовољства на источној страни“, предочава Стојановић.

    Разлике нису избрисале ни милијарде из „солидарног фонда“

    Учинак „солидарног фонда“, за који су сви западни Немци између 1991. и 2019. издвајали по 5,5 одсто од зарада, видљив је према Достанићевим речима – када се исток Немачке упореди са другим земљама бившег источног блока, све изгледа неупоредиво боље.

    „Међутим, ако вам референтна тачка поређења није Румунија, него западна немачка, онда видите да ту и даље ствари нису исте. Али чак и ако прескочимо тај фонд, видимо да су људи са истока у мањем броју у управљачким структурама, да су највеће фирме оне са запада. Видите да су се људи са истока после пада берлинског зида преселили на Запад и да се нису враћали кући на исток“, каже он и додаје да још увек постоје примери миграција са истока на запад због и даље присутне разлике у платама.

    Тако је учинак „солидарног фонда“, из кога јесу уложене стотине милијарди евра у инфраструктуру истока земље, према речима нашег саговорника, дискутабилан – не може се рећи да је никакав, али се не може пренебрећи чињеница да овај фонд није укинуо разлике између два дела земље.

    © AFP 2020 / VITALY ARMAND
    Хелмут Кол (десно) и Михаил Горбачов (лево)

    Испољавање сентимената према ДДР-у као што је истицање застава Источне Немачке или скандирање имена бивше државе, не значи, према Достанићевим речима жељу да се ДДР врати, нити носталгију за „старим добрим временима“.

    „Такво истицање ранијих симбола, према мом мишљењу, има везе са разочарањем због резултата уједињења или са жељом да се мало пркоси западним Немцима; да се истакне сада већ посебан идентитет источних Немаца, као оних који више не желе да буду вечита млађа браћа, којима ће неко одређивати како да живе, којима ће неко одређивати судбину, којима ће неко говорити како да се боре против своје историје, колико миграната треба да приме… То има ту повратну реакцију, да из тог туторисања са запада долази то хватање за старе симболе као један вид пркоса“, каже Достанић.

    Господине Кол, држите се чврсто за столицу

    Немачка је током Хладног рата, подељена на Западну (Савезну републику) и Источну (Демократску републику) била симбол блоковске, биполарне поделе света. Њено уједињење почело је годину дата пре него што је формализовано, шокантном одлуком руководства источнонемачких комуниста 9. новембра 1989, да својим грађанима дозволе путовања на запад.

    Нико од светских лидера није знао да ће члан Политбироа Гинтер Шабовски, збунивши се, изјавити да одлука о слободи путовања важи од тог тренутка, а не од сутра. Према сведочењима очевидаца, чинило се да је цео источни део Берлина подељеног зидом похрлило на граничне прелазе. Источнонемачким граничарима није преостало ништа друго него да отворе граничне прелазе.

    © AFP 2020 / -
    Гинтер Шабовски током конференције за медије на којој објављује да источнонемачко комунистичко руководство дозвољава грађанима Источне Немачке путовања на запад.
    „Господине докторе Кол, држите се чврсто за столицу, грађани источног Берлина руше зид, телевизија све преноси уживо“, јављао је из Бона Хелмуту Колу, који се налазио у посети Пољској, његов саветник Едуард Акерман. Тадашњи амерички председник Џорџ Буш старији за рушење Гвоздене завесе сазнао је преко телевизије, а председник СССР-а Михаил Горбачов је догађај дословно преспавао, нешто раније отишавши из Кремља у своју дачу да се одмори.

    Тако је трасиран пут за уједињење Немачке. Атмосфера је кључала целе године, а Демократска република Немачка експлодирала је због неслободе, каже Стојановић.

    „Људи нису могли да путују, осим у источне земље. Тог лета, велики број њих нашао се у Мађарској и Чешкој, блокирајући западнонемачке амбасаде тражећи да им се дозволи пут на запад. Источнонемачко руководство је морало да попусти под притиском – претисов лонац је претио да експлодира и допустили су великој маси људи да оду на запад. Атмосфера је кључала – одржавани су велики митинзи у Дрездену и Лајпцигу, а у на једном митингу у Берлину, на Александерплацу окупило се око милион људи. Лавина је кренула и то се није могло зауставити“, описује Стојановић.

    Новонасталу ситуацију искористио је Хелмут Кол, који је покренуо агресивну кампању уједињења, притом не консултујући ни своје коалиционе партнере, либерале, али ни своје западне савезнике. Док су се светски лидери освестили од шока, Кол је већ почео да спроводи свој план о уједињењу у десет тачака.

    © AFP 2020 / -
    Демонстрације у Лајпцигу октобра 1989.

    Како би се извршило уједињење, формирана је „Конференција 2 плус 4“, на којој су учесници биле представници четири силе победнице из Другог светског рата и представници две немачке државе, која је требало да формулише спољне околности немачког уједињења, с обзиром да је требало решити многе политичка и војна питања, с обзиром на тадашњу блоковску поделу.

    До потписивања завршног документа трајала је неизвесност шта ће се догодити, јер је, према Стојановићевим речима, Кремљу било јако стало да се НАТО не шири на исток, за шта су амерички званичници давали усмена обећања. Међутим, сведоци смо да се то није догодило. НАТО се проширио до самих руских граница.

    Прочитајте још:

     

     

     

     

     

      

    Тагови:
    разлике, Берлински зид, Хладни рат, уједињење, Немачка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога