Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2397
    Пратите нас

    Сусрет руског и америчког председника Владимира Путина и Џоа Бајдена као да постаје све извеснији, барем на речима, и многи га упоређују са „историјским самитима“ које су, у прошлом веку, с времена на време организовали шефови две силе.

    Са термином „историјски самит“ два државника, сусретали смо се често, поготово током Хладног рата.

    Самит Путин-Бајден – које услове треба да испуни да би могао да се назове историјским

    „Ако ће нови сусрет бити организован без дневног реда и на њему се разговарати, а такве најаве стижу из Америке, о „случају Наваљни“ или о Украјини, самит Путин-Бајден тешко може да се назове историјским, сматра Бранко Влаховић, вишедеценијски дописник српских медија из Москве, човек који је као новинар и сам присуствовао неколиким самитима између совјетских и америчких лидера.

    За питања попут Украјине или „случаја Наваљни“ не треба да се организује самит, јер о томе амерички и руски лидер могу да разговарају и телефоном, као што уосталом и раде, каже он.

    „Самит је нешто друго. Ако желе да самит буде заиста историјски, мора да дође до договора који би зауставио перманентно погоршање односа“, објашњава Влаховић.

    Наш саговорник пореди ситуацију за време Хладног рата, периода коме је сведочио, и данашњег времена – у прошлом веку односи између СССР и САД били су затегнути, али није било вређања, неодмерених изјава, називања руског председника убицом… Укратко, у време Хладног рата било је више уважавања међу суперсилама.

    © AFP 2021 / HO
    Амерички председник Двајт Ајзенхауер и совјетски лидер Никита Хрушчов са супругама приликом прве Хрушчовљеве посете Вашингтону, септембра 1959.
    „Мислим да на овом сусрету, пошто нема дневног реда да би се донела нека историјска одлука, то ће бити сусрет два председника на коме ће се направити некакав инвентар. Сликаће се, вероватно ће после тога бити прес конференција, али не видим какав би договор могли да постигну за који бисмо могли да се сложимо да је историјски“, каже Влаховић.

    Невоља са могућим самитом Путин-Бајден је у томе што не постоји тема око које би обе стране за кратко време могле да постигну договор, додаје наш саговорник. Према његовом мишљењу, потребно је постићи договор на теме које би помогле да се релаксирају односи и смањи напетост, а све зависи од тога хоће ли Бајден престати да прети Русији. Ако Бајден буде наставио да прети, не треба очекивати велики резултат од самита.

    У време Хладног рата, совјетски лидери нису желели сусрет са америчким колегама без утврђеног дневног реда.

    „Историјски сусрети су само они који остављају траг, на којима се потписују документи. Код свих организација сусрета на врху, Совјети су водили рачуна да се добро припреме и да на њима буде усвојен некакав документ“, каже Влаховић.

    Који самити су оставили највише трага у историји

    А како су самити изгледали у прошлости? Они су, каже Влаховић, били сусрети на којима су, почев од Техеранске конференције 1943, преко конференције у Јалти 1945. и Потсдамске конференције исте године, постављани темељи односа двеју суперсила. Након рата, лидери суперсила су се, између 1959. и 1992, срели укупно петнаест пута.

    Међутим, ни они сви не би могли да понесу епитет „историјских“ – на некима од њих усвојени су, како Влаховић каже, креативна решења о отопљавању односа, док су други окончани без икаквих резултата и нису оставили историјског трага.

    © AFP 2021 / -
    Хрушчов са Џоном Кенедијем, након самита одржаном у америчкој амбасади у Бечу јуна 1961.

    Први пут после рата, совјетски и амерички лидери, Никита Хрушчов и Двајт Ајзенхауер, сусрели су се у Вашингтону 1959, али бечки самит између Хрушчова и Џона Ф. Кенедија из 1961, према Влаховићевим речима, био је значајнији, иако није донео резултате које су очекивале обе стране.

    „То је био врло важан скуп јер су Совјети у њега полагали велике наде. Веровали су да ће доћи до бржег отопљавања односа. тај самит одржан је у време јако затегнутих односа – први разлог за такве односе била је Берлинска криза, а други је била Кубанска криза. На жалост, без обзира на то што су у Москви очекивали да ће бечки сусрет да реши неке ствари, Кенеди и Хрушчов нису успели. Криза се продубљивала и тек је касније дошло до отопљавања“, објашњава Влаховић.

    Након бечког самита, амерички и совјетски лидери нису се сретали више од деценије. До следећег сусрета дошло је тек 1972. у Москви, када су се срели Ричард Никсон и Леонид Брежњев. Сусрет је одржан у светлу успостављања односа између Вашингтона и Пекинга, са којим је СССР био у затегнутим, готово ратним односима. Био је то део концепта „триангуларне дипломатије“, коју је формулисао дугогодишњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер са намером да забије трн у ногу Москви.

    © AFP 2021 / -
    Леонид Брежњев и Ричард Никсон позирају на балкону Беле куће, након састанка 18. јуна 1973.
    „То је врло важан моменат и не сме се испуштати у анализама. Американци су седамдесетих година покушавали да нађу пукотине у односима Руса са другим земљама и да од тога направе корист за себе“, каже Влаховић и напомиње да је на самиту Никсон-Брежњев потписан врло важан уговор о ограничавању стратешког наоружања (САЛТ I).
    © AFP 2021 / -
    Брежњев са Џералдом Фордом у Хелсинкију јула 1975.

    Леонид Брежњев је, током своје осамнаестогодишње владавине (од 1964. до 1982.) водио политику интензивног договарања са САД, у оквиру такозваног детанта – отопљавања. Са три америчка председника, срео се пет пута на самитима. Са Никсоном је одржао три самита, а са Џералдом Фордом и Џимијем Картером по један.

    САЛТ I био је само почетак отопљавања односа између двеју суперсила. Уследило је још неколико докумената, а Брежњев је, сматра Влаховић, на самитима наступао као човек који је умео да брани совјетске интересе.

    „У том периоду потписани су врло важни документи. У време боравка Џералда Форда у Владивостоку 1974. потписан је уговор о ограничењу броја носача атомског наоружања. Сви ти сусрети које је Брежњев имао били су плодотворни“, напомиње Влаховић.

    Нешто слично догодило се приликом бечког самита Брежњев-Картер, када је потписан уговор о смањењу броја лансирних уређаја за стратешке ракете, као и уговор о забрани размештања атомског оружја у космосу.

    © AFP 2021 / -
    Леонид Брежњев и Џими Картер разговарају непосредно пре потписивања споразума САЛТ II у палати Хофбург у Бечу 18. јуна 1979.

    Тек у периоду Леонида Брежњева имамо америчко-совјетске самите које бисмо могли окарактерисати као историјске јер су тада усвојени документи који су, када их посматрамо у пакету, били везани за смањење атомских потенцијала.

    Горбачов – настављач Брежњевљеве политике

    Брежњевљеву политику наставио је и Михаил Горбачов, совјетски лидер који је одржао највише самита са америчким председницима – између 1985. и 1992. Осам пута се срео са америчким председницима – по четири пута са Роналдом Реганом и Џорџом Бушом. Сви ти самити могу се, према Влаховићевим речима, сматрати историјским јер су испунили очекивања целог света – смањење напетости и нуклеарног наоружања.

    © AFP 2021 / MIKE SARGENT
    Михаил Горбачов са Роналдом Реганом и Џорџом Бушом

    Дух самита наставио је да живи и након Хладног рата, после пропасти СССР – Бил Клинтон и Борис Јељцин одржали су четири самита током деведесетих, али ни један од тих скупова не може се сматрати историјским. Након Јељцинове ере, руско-амерички самити више нису одржавани у том формату. Руски и амерички лидери сретали су се на међународним конференцијама, као што су заседања Генералне скупштине УН или састанци Г8 или Г20.

    Међутим, њихови сусрети очи у очи, попут сусрета Џорџа Буша млађег и Владимира Путина (када је Буш изјавио да се „загледао у душу руског председника) или оног када су Дмитриј Медведев и Барак Обама ручали у ресторану брзе хране, нису донели велике историјске резултате.

    Тагови:
    самит, САД, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога