Београд+ 3°C
Ниш+ 4°C
Слушајте Sputnik
    Александар Чепурин

    Дан дипломатског службеника обележен и у Београду

    © Фото
    Друштво
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 32

    Прва дипломатска мисија упућена из Русије у иностранство била је мисија у Византију 838. године. „Уговор о миру и љубави”, потписан 860. године такође са Византијом, био је први међународни уговор који је Русија потписала.

    Сарадници Министарства иностраних послова Руске Федерације и ветерани совјетске и руске дипломатске службе 10. фебруара обележавају свој професионални празник – Дан дипломатског службеника. Службеници амбасаде Руске Федерације у Београду обележили су свој празник полагањем венаца на гроб Николаја Хартвига, чувеног члана руског дипломатског кора који је сахрањен у Србији. 

    Вест о смрти руског посланика муњевито је прострујала Београдом. Те вечери, 10. јула 1914. године, народ се окупио испред руског посланства да ода пошту искреном пријатељу Србије. На вечни починак Хартвига је испратило осамдесет хиљада грађана предвођених краљем Петром, његовим синовима, члановима краљевске породице и министрима српске владе.
    Вест о смрти руског посланика муњевито је прострујала Београдом. Те вечери, 10. јула 1914. године, народ се окупио испред руског посланства да ода пошту искреном пријатељу Србије. На вечни починак Хартвига је испратило осамдесет хиљада грађана предвођених краљем Петром, његовим синовима, члановима краљевске породице и министрима српске владе.
    Николај Хенрикович Хартвиг био је руски царски дипломата који се задесио на служби у Србији у јеку дипломатске кризе у лето 1914. године. Приликом службене посете аустроугарском посланику, када је схватио шта Аустроугарска спрема Србији, Хартвигово срце није издржало. Вест о смрти руског посланика муњевито је прострујала Београдом. Те вечери, 10. јула 1914. године, народ се окупио испред руског посланства да ода пошту искреном пријатељу Србије. На вечни починак Хартвига је испратило осамдесет хиљада грађана предвођених краљем Петром, његовим синовима, члановима краљевске породице и министрима српске владе. 

    У Русији, Николаја Хартвига сматрају за светао пример пожртвованог дипломате. Службеници руске амбасаде, предвођени амбасадором Александром Чепурином су на Дан руских дипломата положили цвеће на његов гроб. 

    „Наша Дипломатска служба има дугу историју, има своје традиције, то је празник дипломатског особља које ради у политичкој и економској сфери у читавом свету. Овај празник прославља се и у Министарству иностраних послова у Русији, као и у свим нашим амбасадама, представништвима и изасланствима. Ми радимо тако да сва спорна питања решавамо компромисима, ради одржања мира у свету. И у Србији радимо на исти начин како бисмо пронашли мирна решења за све сукобе”, изјавио је амбасадор Чепурин.

    Корени руске дипломатије сежу у далеку прошлост. Прва дипломатска мисија упућена из Русије у иностранство била је мисија у Византију, 838. године. „Уговор о миру и љубави”, потписан 860. године такође са Византијом, био је први међународни уговор који је Русија потписала. Ипак, за формирање професионалне дипломатске службе било је потребно време. 

    Када је, средином 16. века, цар Иван Грозни одлучио да формира „приказе”, односно министарства, формирао је и Посланички приказ, као институцију која управља спољнополитичким пословима. Посланички приказ водио је један од најобразованијих Руса тога времена, Иван Михаилович Висковатов. 

    Иван Михаилович Висковатов (лево) и Иван Грозни (десно)
    Иван Михаилович Висковатов (лево) и Иван Грозни (десно)
    Министарство спољних послова формирано је крајем 17. и почетком 18. века, за време владавине Петра Великог. Од тог времена до Октобарске револуције, Русија је формирала разгранату мрежу дипломатских представништава. На пример, на Балкану је имала конзулат у сваком већем граду, поготово у хришћанским областима Турског царства. Конзули на Балкану имали су као представници државе веома тежак посао – заштитника хришћана у Турској, а често су морали да чак и силом бране права Срба, Грка и Бугара од турске самовоље. Позната је животна прича посланика Ивана Јастребова који је био посланик у Призрену, Скадру и Солуну, а овековечен је у роману „Руски конзул” Вука Драшковића.

    Након Октобарске револуције, уместо Министарства спољних послова, формиран је Народни комесаријат за спољне послове који је у почетку водио Лав Троцки, а касније Максим Литвинов и Вјачеслав Молотов. Име министарству враћено је после Другог светског рата. Поред Молотова, Министарство иностраних послова СССР водили су и Андреј Вишински, Андреј Громико и Едуард Шеварнадзе.

    Ипак, у легенду је ушао, можда најдуговечнији министар иностраних послова модерног доба, Андреј Громико, чувени „Мистер њет”. Министарством је управљао од 1957. до 1985. године и дао је печат читавој епохи Хладног рата. Иза симпатичног, насмејаног лица, крио се чврст и бескомпромисан човек који је лукаво балансирао између Америке и њених савезника са једне стране, и несврстаних земаља на другој. 

    Едуард Шеварнадзе дошао је на место министра спољних послова СССР у годинама које су означавале опадање моћи прве државе комунизма. 

    У влади Руске Федерације, Министарство спољних послова, заједно са Министарством одбране има специфичан положај, с обзиром да су одговорни директно председнику Русије
    © Sputnik/ Максим Блинов
    У влади Руске Федерације, Министарство спољних послова, заједно са Министарством одбране има специфичан положај, с обзиром да су одговорни директно председнику Русије
    Од стицања независности Русије, министри спољних послова били су Андреј Козирјев, Јевгениј Примаков, Игор Иванов и актуелни министар Сергеј Лавров. У влади Руске Федерације, Министарство спољних послова, заједно са Министарством одбране има специфичан положај, с обзиром да су одговорни директно председнику Русије. Период од стицања независности до данас одликује се великим политичким турбуленцијама на светској сцени. И Министарство спољних послова Русије морало је да се прилагођава новим догађајима.

    Судбина Министарства спољних послова била је повезана са новом улогом Русије у свету. Вођене су расправе у јавности и научним круговима о новој улози Русије у светској политици. Ове расправе резултирале су доношењем неколико стратешких докумената између 2000. и 2012. године који су постали основа стратегије руске спољне политике.

    Тагови:
    дипломатија, историја, Николај Хартвиг, Александар Чепурин, Сергеј Лавров, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога