Слушајте Sputnik
    Лајк и шајкача

    Само лајк Србина спасава

    Pixabay
    Друштво
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    1264

    Скандинавски психолози одавно су нам крстили дијагнозу. Ово што живимо крајем јануара назвали су постпразнична депресија. Кажу да 25 одсто људи осећа нерасположење и празнину после празника и одмора. Овај број код нас је вероватно већи, јер наш одмор траје дуже, а тишти нас и оно што Скандинавци не могу да замисле — празни новчаници.

    Постпразнична депресија није ововремена тековина брзог живота и беспотребне куповине. Гастарбајтери су били искренији, па су говорили да напорно раде у туђем свету, целе године и штеде, чак и на храни, за две берићетне недеље у завичају. У центру паланке, на тадашњем зиду Фејсбука, поносно су паркирали четвороточкаше о којима су њихови земљаци могли само да сањају. И њих је чекао повратак у суморну свакодневицу и мањак дневног светла у јануару негде на северозападу Европе.

    Друштвене мреже у коалицији са фотошопом дозволиле су скоро свима, а посебно онима са тањим новчаницима, да испоље људску особину која је одликовала нашу економску дијаспору. Разлика је што су „опел кадет“ и „форд капри“ — купљени на пијаци половних аутомобила у Хамбургу — били реални, а селфији у фотошопованом сакоу или хаљини у шљаштећем ентеријеру ипак су само режирана илузија на профилима друштвених мрежа, која нам само може продубити депресију.

    Зашто себи дозвољавамо да после празника атерирамо у сопствени живот? Ако вам је празан фрижидер, деловаће вам чудно теза да новац заправо нема ништа с тим како доживљавамо празнике и постпразнични вакуум до повратка у баланс. Скандинавци су добар пример за то. Сви плачемо и лепше је плакати у „мерцедесу“, него на бициклу, али поента није у новцу, већ у томе какав нам је свакодневни живот у датим околностима, шта смо с њим урадили и колико одолевамо правилима које намеће потрошачко друштво, каже за Спутњик психотерапеуткиња Марија Асановић..

    „Јако је важно колико трају припреме за празнике и како друштво, па и друштвене мреже, у томе активно помажу да се створи илузија очекивања. Она нас тера да билдујемо бајку како би смо побегли од себе и свог живота. Друштво активно помаже, не само наше, већ наша цивилизација, у свету илузија, празници су део те приче. Некада је то краће трајало, сада се припремамо најмање два месеца, а када то прође, а прође нагло, онда се добрано угрувамо“, каже Асановићева.

    Зашто нам се то понавља, зашто се толико заносимо, зашто падамо на мајсторе адвертајзинга удобног живота? А главно је питање зашто то радимо када знамо да ћемо у јануару остати без динара. Психолози сматрају да је у нашој природи линија мањег отпора. Лакше нам је да ствари понављамо, него да се мењамо. Лакше је да се уклопимо у савршену слику света, посебно на друштвеним мрежама.

    „Лакше је да побегнемо него да застанемо и суочимо се с оним што стварно треба да променимо у свом животу. Не треба да се бавимо јелком и поклонима или фотографијама и постовима, да размишљамо о томе колико имамо лајкова, већ да истрпимо. То је веома велика нелагода. Али не траје заувек, па можемо да видимо шта у свом животу не радимо како треба, каква су наша стварна очекивања од живота и шта по том питању можемо да урадимо“, оцењује наша саговорница. 

    Она додаје да у том случају нећемо јако атерирати и угрувати се крајем јануара. Иако је лакше мислити на споредне ствари, сада имамо шансу да нешто урадимо другачије, да нешто заиста променимо, у овој тешкој ситуацији смо пред изазовом да поново потражимо смисао живота, каже саговорница Спутњика.

    „Ово звучи прилично егзистенцијалистички, али треба да се присетимо шта је то што ми стварно имамо, а што смо почели да узимамо здраво за готово. То су ствари на које заборављамо. Подразумева се да нам је топло, да нисмо гладни, да имамо људе које волимо. Мени је нестало струје на Бадње вече, нисам имала топлу воду и грејање. Кад је поново дошла топла вода, то ми је био велики показатељ. То је банално, а заправо није, то је суштинска ствар“, закључује Асановићева.

    Поједини стручњаци предлажу да се, ако смо депресивни, одмакнемо од бајки представљених на друштвеним мрежама. Такође саветују да направимо листу свега што је лепо у нашим животима, како би смо себи подигли морал.

    Међутим, наша саговорница сматра да постпразнична депресија може да се гледа и као нека врста благослова, јер је јасан знак да нешто треба да променимо. То нам само живот помаже да се вратимо правим вредностима. То је нека врста буђења.

    Уосталом, треба да се сетимо да и други људи, са чијих профила шљаште снежни бедеми Копаоника или неког ски-центра у Италији граде своје бајке. Иако је испред њих чаша најскупљег вина, многи од њих сигурно нису срећни и вољени као ви.

    Селфи није — се ла ви. Кажите људима како се осећате. Па чак и вритуелним пријатељима. Они ће се препознати у вашим „статусима“. Велике су шансе да буду искрени у коментарима. Ето и неке користи од друштвених мрежа у постпразничној депресији. Таква дискусија заправо је нека врста групне терапије.

    Тагови:
    депресија, Србија, друштвене мреже, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога