Београд+ 10°C
Ниш+ 2°C
Слушајте Sputnik
    Отпад, дивља депонија

    „Костури из ормана“: Хоћемо ли се подавити у опасном отпаду

    CC0
    Економија
    Преузмите краћи линк
    0 40

    Србија и даље нема центар за опасан отпад, због чега својој индустрији „фактурише“ у просеку 1,5 до три евра по килограму на име трошкова збрињавања таквог отпада у земљама ЕУ.

    „То је огроман намет за индустрију“, каже директор Центра за циркуларну економију Привредне коморе Србије (ПКС) Синиша Митровић.

    Он, наравно, не пренебрегава ни опасност по здравље људи, које је недавно узнемирила информација да је на територији Обреновца откривен закопан опасан отпад, непознатог порекла.

    У Србији више од 200 регистрованих постројења годишње генерише, према проценама, 80.000 тона опасног отпада, што је, каже Митровић за Танјуг, проблем „који станује у нашем дворишту“.

    Треба имати у виду да ће након 2020, дакле за само две године, бити онемогућен „извоз“ опасног отпада у ЕУ, односно у земље које већ имају одговарајуће центре за „физичко-хемијски третман“ тог отпада.

    Митровић, међутим, истиче да процене ПКС говоре да Србија, поред овог отпада који се сада генерише у производњи, има и више од 300.000 тона „историјског“ отпада, који је настао у социјалистичком и постсоцијалистичком периоду у великим компанијама, које су отишле у стечај.

    „Ми то морамо да изместимо из тих фабрика, због здравља и безбедности људи који живе у окружењу, да припремимо ресурсе и да почнемо да рециклирамо по моделу ’производ-отпад-производ‘“, рекао је Митровић.

    Иако је, напомиње он, још 2001. покренуто питање оснивања центра, односно постројења за физичко- хемијски третман опасног отпада, Србија га још нема, за разлику од земаља у окружењу.

    Тако, на пример, Мађарска има више од 46 погона у јавно-приватном партнерству, који се баве третманом опасног отпада, Румунија такође има такве погоне, Словенија има јавно-приватни центар за газдовање опасним отпадом…

    „Ми не можемо да идемо даље, кад је реч о поглављу 27, а да немамо таква решења. Значи, одговорност је државе да то уради као јавно-приватно партнерство, јер, ако то не будемо имали, онда ћемо имати ’костуре из ормана‘ типа Обреновац 1 и Обреновац 2‘, сматра Митровић.

    Он, наиме, страхује да отпад који је недавно откривен у Обреновцу није и једини у нашој земљи, те да држава мора што пре да се позабави тим проблемом и стави га под контролу.

    ПКС је, као бизнис асоцијација, указује Митровић, врло заинтересована да се „случај Обреновац“, који је назвао „еко терористичким актом“, до краја „распакује“, да се види ко је то радио, зашто, са којим мотивима, како је то дошло, ко је предао отпад, јер, истиче, то може бити само шанса за велико поспремање система и за редизајн решења.

    „Морамо да се питамо коме дајемо дозволу, зашто му је дајемо, шта он поседује, на којој локацији, са којом опремом и којим решењем… Србија у овом тренутку поседује, по статистици Агенције за заштиту животне средине, више од 3.500 дивљих локација, дивљих сметлишта и више од 150 великих градских сметлишта. Као грађани, морамо да се забринемо шта се дешава са нашим грађевинским отпадом, лепковима, фарбама, покривкама“, запитао се Митровић.

    Није нормално затрпавање опасног отпада у једном сеоском насељу, каже Митровић, али додаје и да није нормално да грађани то само посматрају.

    „Ако бисмо ми хтели као држава у овом тренутку да урадимо постројење на територији неке од општина, онда би грађани као живе мете лежали по асфалту, правили протесте, зато што се неко одлучио да подигне некакво постројење, а овамо закопавање опасног отпада гледају ’под неком чудном диоптријом‘“, каже Митровић.

    Он посебно указује да се приликом довођења страних инвеститора, који доносе нове технологије, што је, иначе, добро, треба уверити и у њихове процедуре за збрињавање евентуалног опасног отпада, односно да се не деси да се такав отпад „гура иза зграде“.

    „Имали смо пре неколико дана да су се на железници преврнуле цистерне са опасном киселином. Морамо да имамо и интервентне јединице и интервентне центре, који могу да прихвате тај отпад, да га третирају, како не би било опасан по људе и животну околину“, истиче Митровић.

    Србија је, подсећа Митровић, поодмакла у процесу евроинтеграција. Тврди да је 98 одсто наших прописа усаглашено са регулативом ЕУ, али, истиче, процес имплементације тече доста споро.

    „Произвели смо комплетну регулативу која јасно каже — ако се генерише отпад, он се предаје овлашћеном оператеру. Он је дужан да га прими, да изда документ о кретању, да о томе извести Агенцију за заштиту животне средине и да обавести компанију шта је урадио са тим отпадом“, каже Митровић, али додаје да тај поступак у пракси није транспарентан.

    Истиче да ПКС заговара модел високих банкарских и осигуравајућих гаранција када је у питању оператер који се бави опасним отпадом, јер, у том случају, он преузима одговорност, па ако оде у стечај или ликвидира своју компанију, држава може те гаранције да искористи и реши проблем отпада.

    „То је озбиљан посао, који тражи обучене људе, инфраструктуру, капацитете, решења и, понављам, то је нешто што нас сада ’кошта‘ 1,5 до три евра по килограму збрињавања опасног отпада у земљама ЕУ“, наглашава Митровић.

    Митровић указује да опасан отпад није „баук, нити страшило“, већ је решив проблем, исто као и друге врсте отпада које не перципирамо на исти начин, иако то јесу, попут акумулатора, фрижидера, гума…

    „Данас један ватромет има више диоксина и опасних гасова, него што емитује једно постројење“, наводи он.

    „Република Србија је одговорна и ја сам оптимиста да ћемо 2018. године добити решење за Центар за физичко-хемијски третман опасног отпада“, закључио је Митровић.

     

    Танјуг

    Тагови:
    постројење, опасан отпад, индустрија, загађење, екологија, Привредна комора Србије, ЕУ, Обреновац, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога