Од Сибира до Осетије: Магични пејзажи Русији













Ољга Цинска
Фотограф Илија Воскресенски бира најнеобичнија места у Русији за своја путовања. У интервјуу за Спутњик прича о путовањима са четворогодишњим сином, о пределима где је видео најлепши залазак сунца и о томе како преживети у шатору на минус 55.
Родио сам се у Узбекистану и у Санкт Петербург сам дошао како бих пронашао себе и нешто инспиративно.
Почео сам да се бавим фотографијом, што ми је касније омогућило да путујем. Ја желим да фотографишем искључиво природу. Открио сам неки други свет и на други начин гледам на живот. Дуго живим у Русији и сматрам да је најлепша земља на свету.
Једно од мојих првих путовања је било путовање у Осетију.
Изненадили су ме невероватни пејзажи. Чини ми се да сам најневероватнији залазак сунца видео управо тамо. Ухватио сам га сасвим неочекивано. Возили смо се џиповима по планини, киша је лила и помислио сам да није баш неки дан. Али, када смо се попели на врх, били смо изнад кише и у том тренутку смо угледали залазак сунца који се борио са тамним облацима. Тако нешто никада нисам видео – то је један од најупечатљивијих тренутака у животу.
Неко време смо провели код локалних становника, проникли у њихову културу, срж и аутентичну атмосферу.
Угостили су нас традиционалним националним јелима, читали смо молитве на матерњем језику – невероватан осећај!
Кољско полуострво – једно од омиљених места
Обожавам пејзаже са севера земље, иако сам се родио у Узбекистану и тамо живео деветнаест година. Мене непрестано нешто вуче ка прохладним и сивим пределима: Мурманска област, Хибинске планине, обала Баренцовог мора – то су моји предели, у којима сам био неколико пута.
На полуострву нема аутохтоног становништва и њихове културе. Ово је доста сиромашан крај, али овде живе добри људи, са њима у разговору примате само добру енергију и присност.
Језеро Мали Вудјавр, Илиjа Воскресенски
Најинтересантније путовање је било са сином.
Имао је тада четири године и то је уједно било и наше прво „мушко" путовање, без маме и сестре. У септембру смо из Санкт Петербурга кренули ка Кољском полуострву, које у јесењем периоду сија као злато.
Било је феноменално! Нас двојица смо се још боље упознали.
Уживали смо у невероватној природи: планинама, језерима, мору. Возили смо се кроз Кандалашку на Хибинским планинама, где може да се види поларна светлост, свратили у село Лапонаца и упознали се са њиховим начином живота.

Дружили смо се са северним јеленима и путовање завршили на обали Баренцовог мора у малом селу Териберка, на крају земље. Невероватне емоције су ме обузеле након тих пејзажа и кадрова које сам снимио.
Полуострво је привлачно и за путовања аутомобилом.
Трасом „Кола" могуће је из Санкт Петербурга доћи за један дан, уживајући у северним пејзажима
Све више сам желео нешто ексклузивно и нестандардно и нашао се у зимском пејзажу Јакутије.
Једном сам погледао трејлер за документарни филм „24 снега" и рекао да морам то видети својим очима, да фотографишем коње који пасу на мразу, а из ноздрва им излази пара.
Живео сам са пастирима у шатору на температури од минус 55 степени Целзијуса, возио се санкама – то су незаборавни утисци.
Можете ли да замислите како све брзо и усредсређено радите, излазећи из шатора, извините на изразу, у тоалет! Упознао сам узгајивача јелена, научио да запалим ватру на великом мразу, да тражим храну и ловим јелене – јединствено искуство.
Прву ноћ у шатору ћу заувек памтити.
У том тренутку нисам био навикнут на такав начин живота. Бацио сам дрво у пећ и отишао да спавам. После неколико сати сам се пробудио и осетио да је невероватно хладно. Температура је унутра била минус 30, све је било смрзнуто, па и вода. Тај тренутак је био озбиљан тест – било је потребно изаћи из вреће за спавање како бих поново заложио пећ. Мислио сам да нећу преживети ту ноћ. Трећег дана сам се мало навикао и научио како да запалим ватру пред спавање. То је доказ да човек може на све да се навикне.
Запрепастила ме је природа овог региона, посебно траса „Колима", део ка Ојмјакону – најхладнијем насељеном месту на свету.
Невероватно лепи снежни путеви дуги 3.000 километара, бело замрзнуто дрвеће које у свитање и при заласку сунца изгледа бајковито!
Наравно, историја места има посебну атмосферу, јер су у овим тешким условима живели затвореници стаљинских логора који су градили овај пут.
Свест се мења када се возиш у топлом ауту, у топлој одећи и зимској обући. Тада схваташ колико је удобан наш савремени свет.
У ове крајеве долазимо како бисмо уживали у природи и стекли невероватна искуства која ћемо памтити цео живот.