Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Србија памти

    Епизода 17: Од Рамбујеа до Куманова (видео)

    Преузмите краћи линк
    Пише
    ЕКСКЛУЗИВНИ ВИДЕО-СЕРИЈАЛ: 20 година од НАТО агресије (18)
    0 241
    Пратите нас
    © Sputnik /

    Последњи покушај да се косовска криза реши мирним путем и спречи бомбардовање Савезне Републике Југославије била је мировна конференција о Косову која је почела 6. фебруара 1999. године у замку Рамбује код Париза.

    У преговорима који су трајали 17 дана учествовали су представници власти у Србији и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ, Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфганга Петрича.

    Конференцији у Рамбујеу претходили су месеци такозване „шатл дипломатије“ америчког дипломате Кристофера Хила, након које је уследило објављивање предлога мировног споразума, на чији су садржај примедбе имали и Београд и косовски Албанци.

    „Ми смо почели преговоре тако што смо рекли: ’Дајте да прво одредимо кључне репере —неспорни суверенитет Србије на Косову и аутономија Албанаца на Косову, како год да се договоримо‘. Хтели смо да се прво потпише тај оквир, али они су одбили“, прича за Спутњик Никола Шаиновић, члан преговарачког тима СРЈ у Рамбујеу и тадашњи вицепремијер СРЈ.

    Момир Булатовић, тадашњи председник Владе СРЈ каже да западним земљама у то време заправо није одговарало политичко решење кризе на КиМ.

    „Тада је морао да се докаже кредибилитет НАТО-а. Зашто, побогу, НАТО постоји ако не може да разлупа једну малу, пркосну земљу. Централна реч у том периоду нису била људска права Албанаца, него кредибилитет НАТО-а. Требало је да се направи то — једна мировна конференција након чијег ће неуспеха бити омогућен НАТО напад“, категоричан је Булатовић.

    Према речима Николе Шаиновића, документ који је члановима српске делегације понуђен у Рамбујеу требало је да обухвати окупацију целе Југославије и независно Косово.

    „Окупацију тако што је требало да прихватимо трупе на целом простору, ваздушном простору, па чак и у медијском спектру. Трупе које су, како је писало у папиру, имале овлашћење да носе оружје и да лише слободе кога желе и да га одведу пред одговарајућег службеника. Не пише ни судију. То је класичан елемент окупације. И друго, да ће то да траје три године, а онда да ће се наводно одржати конференција која ће решити статус Косова у складу са вољом народа. Другим речима — референдумом. То ниједна држава не би потписала и ми смо то одбили“, објашњава Шаиновић.

    Српску делегацију у Рамбујеу предводио је професор Ратко Марковић, а на преговоре је допутовао и председник Србије Милан Милутиновић. Делегацију косовских Албанаца, на инсистирање САД, предводио је дотад мало познати шеф герилаца Хашим Тачи. Чланови двеју делегација само су се једном нашли заједно за столом.

    Седамнаест дана чланови контакт групе покушавали су у замку крај Париза да убеде две делегације да потпишу заједнички споразум. Очекивало се да ће долазак америчке државне секретарке Медлин Олбрајт бити прекретница у преговорима. Међутим, она је за неуспех преговора оптужила српску страну.

    „Медлин Олбрајт тада доноси документ у коме стоји: ако прихватимо споразум, којег нема, НАТО ће доћи да га реализује, и то не само на територији Косова и Метохије већ на територији целе СРЈ. А ако не прихватимо споразум, онда ће НАТО доћи под истим тим условима, само што ће то бити силом“, каже Момир Булатовић.

    Никола Шаиновић верује да је Косово добило америчко обећање за независност у лето 1998. године.

    „Свима је познат сусрет Холбрука са представником ОВК у селу Јуник на Косову, негде је то крај јуна 1998. Тај састанак је демонстрација да Американци унутар албанског корпуса мењају страну, напуштају Ругову, који јесте за независно Косово, али није за оружје, и прелазе на ОВК које хоће оружјем, насиљем, сада, независно Косово. Рамбује је ту само једна пролазна станица која је требало да попуни простор између америчке одлуке о бомбардовању и извршења бомбардовања“, указује Шаиновић.

    Преговори у Рамбујеу окончани су тако што су косовски Албанци, упркос снажном отпору представника такозване ОВК, начелно прихватили споразум. Контакт група одлучила је да се преговори о решењу косовске кризе наставе 15. марта у Паризу.

    Међутим, и ови преговори окончани су неуспехом. Две делегације су 18. марта потписале различите споразуме — делегација косовских Албанаца потписала је онај који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије потписала сопствени предлог политичког споразума — Споразум о самоуправи на Косову и Метохији. 

    На питање да ли би данас, двадесет година касније, потписао споразум из Рамбујеа, Никола Шаиновић каже да не би.

    „Било је потпуно јасно да нам следи бомбардовање ако не прихватимо споразум. Наиме, онај ко је смислио целу режију одмах је замислио и крај у коме ће српска делегација бити одговорна за пропаст преговора и добиће се алиби за бомбардовање. Ми, међутим, нисмо могли да дамо сопствену државу у руке стране силе само на претњу, каква год да је била и ко год да је претио, и цену смо платили и плаћамо је и данас“, каже Никола Шаиновић.

    Два дана уочи бомбардовања, 22. марта, специјални изасланик САД Ричард Холбрук покушао је последњи пут да убеди председника СРЈ Слободана Милошевића да прихвати Споразум у Рамбујеу, по ком би Косово добило натраг своју аутономију, ОВК се разоружала, а мировне снаге и НАТО се распоредили на том подручју. Милошевић је одбио.

    Дана 24. марта, НАТО је започео бомбардовање СР Југославије. Након 78 дана, 9. јуна 1999. године, у Куманову је потписан Војно-технички споразум који је означио прекид ваздушних удара Алијансе, повлачење југословенских снага са Косова и успостављање привремене администрације УН у покрајини. Десетог јуна 1999. у Савету безбедности УН усвојена је Резолуција 1244.

    „Кумановски споразум није наша победа, али није ни наша капитулација. Кумановски споразум је потписала влада једне суверене државе, која је задржала своју борбену способност и која се само ради мира повукла са територије и предала привремено надлежност за одржавање безбедности НАТО-у и НАТО трупама. Уз Резолуцију 1244 се показало да је то и даље део територије наше државе, да ће се ситуација политички разрешити, и то траје већ пуних 20 година“, закључује Момир Булатовић за Спутњик.

    Тема:
    ЕКСКЛУЗИВНИ ВИДЕО-СЕРИЈАЛ: 20 година од НАТО агресије (18)
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога

    Учитај још видео материјала