Слушајте Sputnik
    Србија памти

    НАТО АГРЕСИЈА: Епизода 20 (видео)

    Преузмите краћи линк
    Пише
    420
    Пратите нас
    © Sputnik /

    НАТО је 1999. године 78 дана бомбардовао Србију. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених.

    У ваздушним нападима тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе... Тадашња СРЈ процењивала је штету на од 30 милијарди до 100 милијарди америчких долара.
    Према речима Момира Булатовића, тадашњег председника Владе СРЈ, у то доба су Американци јавно говорили да могу да воде четири рата истовремено.

    „Ми смо били први на мети зато што су имали УЧК доле на терену па нису морали да размишљају о копненој интервенцији, али поред нас су они говорили да могу истовремено да нападну Ирак, Либију и Северну Кореју. А кад су завршили са нама па отишли даље, онда је уследио читав низ непрекидних ратова, бесконачних ратова, борби против тероризма“, напомиње Булатовић.
    Последице НАТО агресије осећамо и данас, двадесет година касније.

    Када је НАТО напао Србију он је имао један непосредни војни циљ који је и остварио и неколико далекосежних политичких циљева које, по природи ствари, тада није могао остварити, а стицајем прилика није их остварио до дан-данас, истиче проф. др Леон Којен, професор Универзитета у пензији.
    „Два су од тих циљева кључна и добро видна. Први је, наравно, жеља да се за отету територију Косова и Метохије постигне статус међународно признате државе, а други, који из разумљивих разлога није био тако видан одмах после бомбардовања, али је с протеком времена све виднији, то је да Србија буде учлањена, или ако хоћете утерана у НАТО, и да на тај начин изгуби и ону самосталност коју у овом тренутку још има“, оцењује Којен.
    Проф. др Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука, каже да када је реч о политичким последицама НАТО агресије оне су биле те да је режим Слободана Милошевића био уздрман бомбардовањем и слабом економском перспективом Србије и убрзо је смењен.

    „Што се тиче војних последица, оне се тичу и Резолуције 1244 и Кумановског споразума и оне су биле далеко блаже тако да кажем. Војска се одлично држала за време бомбардовања, она је извукла сву ефективу из Косова. И онда је остао режим Резолуције 1244 и она није спроведена од стране међународног присуства као што је текст тог документа тражио, али је то остала једна чврста међународно-правна гаранција Србије да је Косово и Метохија део Србије“, сматра Самарџић.

    Међутим, албански екстремисти на КиМ нису се обазирали на Резолуцију 1244. Упркос присуству међународних снага марта 2004. године уследио је погром српских цивила у покрајини. Организовали су га припадници такозване Ослободилачке војске Косова. Протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени српски културно-историјски споменици.


    Виновници су Албанци који су тражили независност, и више од тога — реванш и максимално прогањање Срба, етничко чишћење, каже проф. Самарџић.
    „Посматрачи и објективно одговорни су међународне групе за посматрање и контролу простора, а пре свега западне земље и њихове мисије КФОР и УНМИК. Обе су формално мисије УН, али су њима доминирали западни службеници, војници и тако даље. Они нису спровели свој задатак зато што су њихове државе биле склоне томе да се то послератно стање искористи за стабилизовање Косова као независне државе, што се овим једностраним проглашењем независности испоставило као тачно”, указује Самарџић.

    Дана 17. фебруара 2008. у косовској скупштини Албанци су једнострано прогласили независност Косова и Метохије. Нема сумње да су за такав потез имали подршку западних земаља.
    Како каже проф. Којен, Србија се нашла у још тежем положају после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ крајем 2007. године, јер је то вишеструко отежало сваки покушај супротстављања остварењу поменутих циљева НАТО-а.

    „Наравно, било је тренутака када је српска власт реаговала одлучније и примереније. Рецимо, доста чврст став после погрома на Косову и Метохији 2004. године, успешно одбацивање Ахтисаријевог плана почетком 2007. године, знатно спољнополитичко приближавање Русији и Кини последњих година. Али, ниједан од тих потеза није могао имати правог ефекта јер није био праћен редефинисањем политике према Западу, која још увек остаје у знаку данас готово ирационалне пароле – ’Европа пре свега‘, када знамо да Европска унија нити хоће, и што још важније нити може данас да прима нове чланице“, примећује Којен.
    НАТО бомбардовање, као и други ратови током распада Југославије, Србију су учинили земљом са највећим бројем избеглица и интерно расељених у Европи.
    Када се на то додају, како напомиње Слободан Самарџић, штете које су направљене и трагедија која је направљена то су огромне сразмере.

    „Преко 200.000 људи је насилно расељено изван Косова, неколико хиљада је убијено, нестало такође хиљаду и неколико стотина, имовина приватна пренесена силом на неке друге власнике. То је срамота за међународну заједницу, посебно за Европу, зато што ако постоји негде простор где се заиста масовно и безочно крше основна права, то је Косово, и ако постоји народ који је најобесправљенији у Европи, а можда и у свету, то су Срби на Косову“, категоричан је Самарџић.

    „Мени је најзначајнија изјава Владимира Путина, који је три пута рекао да се Русија освестила онда када је видела како се бесомучно убија Београд и читава Србија и то је најтежа последица, не за нас, него уопште за мир у свету“, каже Момир Булатовић.
    Према мишљењу проф. др Леона Којена, циљеви на којима саме западне земље, пре свега САД, непрестано раде у ствари у доброј мери детерминишу спољнополитички положај Србије и дан-данас.

    „Мислим да је потпуно илузорно очекивати да западне земље од њих одустну. Колико год иначе била велика политичка криза на Западу, чини ми се да ти циљеви остају заковани и да ће пре или касније власти у Београду морати с њима директно да се суоче, каже Којен.

    Ипак, како додаје, Србија има шансу ако покуша да промени ову основну спољнополитичку оријентацију.

    „Далеко од тога да ја не видим да је Србија у овом тренутку окружена земљама-чланицама НАТО-а и да се то у скоро време неће променити, али је свет данас заиста неупоредиво мултиполарнији него пре 20 или 30 година, и једна разумна промена спољне политике, која би без икакве сентименталности била одређена само националним интересима и историјским вредностима Србије и српског народа, могла би да постигне бар нешто. Ако ништа друго, Србија би могла да буде у бољем положају од оног у ком се налази данас“, закључује проф. др Леон Којен.

    Учитај још