Београд+ 18°C
Ниш+ 19°C
Слушајте Sputnik
    Москва

    Војна парада — симбол славе и моћи

    © Фото: Оливера Икодиновић
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    0 815291

    На Црвеном тргу је маршал Жуков 1945. извршио смотру победничке Црвене армије. Од тада се сваке године одржава војна парада у част победе над фашизмом.

    Црвени трг је место идеално за параду. Историјски центар руске државе, блага, скоро неприметна узвисина, довољно велика да прими велики број војника…

    Поред њега налази се Кремљ, политички центар земље. Симболика Црвеног трга веома је јасна — са тог места кренула је војска под командом кнеза Дмитрија Донског у бој на Куликовом пољу, када су се Руси ослободили двовековног монголског јарма; ту је Михаил Романов проглашен за цара после пољске окупације и „Смутног времена“; на њему су вековима проглашавани закони; ту се налази Лењинов маузолеј; на крају, са њега су 7. новембра 1941, после параде, кренуле трупе на фронт у одбрану Москве.

    Та чувена парада одржана је у тренутку када је фелдмаршал Фон Бок кроз двоглед, са даљине од тридесетак километара посматрао кремаљске куле, желећи да и сам одржи смотру својих трупа на Црвеном тргу.

    На Црвеном тргу је и маршал Жуков 1945. извршио смотру победничке Црвене армије. Од тада се сваке године одржава војна парада у част победе над фашизмом.

    Антикомунизам и обнова традиције

    Борис Јељцин покушао је да укине ту традицију, између осталог и зато што је она сматрана комунистичком, због чега ју је требало што пре заборавити. Зато неколико година параде није било. Међутим, већ 1995. године, на педесетогодишњицу победе, руске власти (читај: Борис Јељцин) предомислиле су се и организовале су параду, али не на Црвеном тргу, како би направиле отклон од комунизма.

    Ритуале руске војне параде коначно је дефинисао Владимир Путин, са циљем да обједини војничку и националну традицију модерне, комунистичке и царске Русије.

    Војници кремаљског гардијског пука, коме је враћено старо име — Преображенски (по првом пуку модерне руске војске који је основао Петар Велики), стројевим кораком из царских времена, обучени у тадашње свечане униформе, износе две заставе — руску државну заставу и заставу победе — црвену, са петокраком, српом и чекићем.

    У тренутку изношења застава, свира марш Преображенског пука, такође из царских времена. Команде на паради наслеђене су из совјетских времена, а они су их наследили из царских.

    Када министар одбране (републиканска традиција) обилази трупе постројене за параду, он то ради на начин како је то рађено у време цара. Са друге стране, министар војнике ословљава са „другови“, комбинујући ритуале из разних традиција (републиканске, царске и совјетске) и остварујући симболично, национално уједињење.

    Совјетске жртве

    Совјетски савез имао је највише жртава у Другом светском рату — 27 милиона. И, као што не постоји српска породица у којој нема неког од предака који су прешли Албанију у Првом, тако нема ни руске породице која није изгубила некога у Другом светском рату.

    Чак је и Стаљин изгубио једног сина. Парада је подсећање и на те жртве, и цео тај дан, 9. мај, посвећен је њима, а после параде следи дефиле ветерана, па концерти на бројним трговима по целој земљи, на којима се певају ратне песме обрађене на модеран начин.

    „Тријумф воље

    Војне параде уобичајене су у скоро свим европским земљама.

    У европским монархијама, параде и данас имају за циљ да покажу славу и част монарха и монархије, док у републикама параде служе за окупљање нације око неке идеје.

    Тако се у Француској војне параде одржавају сваког 14. јула на Дан пада Бастиље, почетка револуције, и на Дан примирја у новембру, односно Дан победе у Првом светском рату.

    Параде не морају бити само војне. Старији грађани бивше Југославије сигурно се сећају првомајских парада, на којима су показивани најновији привредни успеси социјализма, затим слетова за Дан младости који су славили физичку снагу и лепоту. У нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији, а и у неким другим диктатурама, њима сродним, били су уобичајени дефилеи партијских другова.

    Филм Лени Рифенштал „Тријумф воље“, приказује управо један такав дефиле припадника нацистичке партије.

    Све наше параде

    У бившој Југославији војне параде биле су уобичајена ствар непосредно по ослобођењу из више разлога: најпре су нове комунистичке власти морале су да се учврсте свим средствима, па и демонстрацијом војне силе; затим су у првим годинама следиле пример из СССР-а, где су параде такође биле уобичајене; после Резолуције Информбироа, параде су одржаване као демонстрација војне силе пред могућим агресором, али и да се народу улије осећај сигурности; на крају, с обзиром на то да је свуда било много војске, требало ју је некако запослити.

    Касније су се параде проредиле — евентуално за Дан победе, који се у Југославији није славио 9, већ 15. маја. Са слабљењем репресије и параде су се проређивале — уместо сваке године, одржавале су се сваке пете, па сваке десете.

    Било је чак расправа да се потпуно укину, међутим, Тито је инсистирао да војна парада буде одржана 1975, слутећи да ће му бити последња.

    То је била и година пензионисања великог броја партизанских генерала, пре свега Ђока Јованића, команданта 6. личке, па је та парада одржана, између осталог, њему у част. Последња парада у СФРЈ одржана је 1985. године.

    Војска Србије
    © AFP 2017/
    Војска Србије

    За време Милошевићеве епохе, није било парада.

    Педесетогодишњица победе у Другом светском рату обележена је дефилеом ратних застава београдским улицама.

    Прва парада у модерној Србији одржана је у част годишњице ослобођења Београда. За неке, она је била спорна по свим питањима — датуму, месту, временским приликама госту… Блазиране београдске госпође ужасавале су се звукова авиона који су летели изнад града.

    Међутим, у свим тим бесмисленим расправама, испуштена је суштина догађаја — један значајан датум за Београд, а самим тим и Србију, обележен је војном парадом.

    Тагови:
    парада победе, војна парада, парада победника, Лени фон Рифенштал, Јосип Броз Тито, Јосиф Висарионович Стаљин, Слободан Милошевић, Георгиј Жуков, Владимир Путин, Француска, Србија, Русија, СФРЈ, Немачка
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога