Слушајте Sputnik
    Кош

    Koшаркашки сукоб ФИБА и УЛЕБ: А где је ту Чачак?

    © Flickr/ ludw
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    0 210

    Чини се да већ више од две деценије нема државне стратегије шта ће бити са базом кошарке у Србији као земљи кошарке. Докле ће довести то нечињење, и да ли је решење у финансирању кошарке при средњим школама.

    Дугогодишњи сукоб Светске кошаркашке организације ФИБА и Удружења најбогатијих европских кошаркашких клубова УЛЕБ око примата над организацијом кошаркашких такмичења, последњих месеци се озбиљно захуктава. Нека врста колатералне штете тог сукоба могу бити и кошаркашки тимови из Србије, који са осталим клубовима са простора бивше Југославије играју у оквиру Јадранске лиге (АБА).

    Наиме, још почетком априла је ФИБА запретила националним федерацијама да ће, уколико клубови буду наставили да играју АБА лигу, њихове репрезентације бити санкционисане, односно неће им бити дозвољено да учествују на великим такмичењима — почевши од Олимпијских игара 2016.

    Аба лига, утакмица Црвена звезда-Цедевита
    Аба лига, утакмица Црвена звезда-Цедевита

    Због свега тога одржан је низ састанака клубова са челницима АБА лиге, како би направили договор око реорганизације овог такмичења, према принципима на којима инсистира ФИБА. Последњи такав састанак био је пре неколико дана у Љубљани, где је усвојен нацрт Друштвеног уговора, те нове лиге.

    Али, ту није крај јер — ем није испоштован договор да клубови буду 100 одсто власници лиге, ем ФИБА има још неке захтеве, а нејасно је и каква је проходност ка Евролиги и Еврокупу — најзначајнијим такмичењима које организује УЛЕБ.

    Мисли ли земља кошарке на базу кошарке

    Дакле, ових дана је главно питање хоће ли и како српски клубови играти Јадранску лигу, хоће ли и како учествовати у европским такмичењима, и најзад — али не и најмање важно — да ли ће, ако до договора са ФИБА не дође, трпети репрезентација.

    Опасност од одсуства из европских такмичења, која се константно помиње као претња српским клубовима, према писању неких портала може бити превазиђена чињеницом да Кошаркашки савез Србије никада своја права није пренео на АБА лигу, попут других савеза из региона. Дакле, у КСС се о томе мислило.

    Светски шампиони у кошарци 2002. године - репрезентација Југославије
    © AFP 2018 / JEFF HAYNES
    Некад било: Светски шампиони у кошарци 2002. године - репрезентација Југославије

    Међутим, чини нам се да је важније питање које је морало бити решено пре свих ових питања: хоће ли, у догледној будућности, имати ко да игра за те клубове, а поготову за репрезентацију? Чини се да већ више од две деценије нема стратегије шта ће бити са базом кошарке у Србији као земљи кошарке.

    Сукоб ФИБА и УЛЕБ је првенствено настао због новца и биће решен на начин који највећим европским клубовима доноси више новца. Тако ће, највероватније, поступити и српски кошаркашки клубови.

    Међутим, за разлику од европских, српски клубови немају уређену структуру власништва. Они нису ни државни, ни приватни, већ су удружења грађана. Дакле, свачији и ничији. Држава им, из године у годину, одмаже недоношењем закона који би им коначно регулисао статус, али им финансијски помаже спонзорствима јавних предузећа.

    Новац из буџета школама уместо клубовима

    Али, ни Кошаркашки савез, ни министарство спорта Србије немају стратегију базичног развоја спорта и бриге о играчима који би требало да играју за поменуте клубове. Основи овог спорта се, наиме, годинама одмаже нечињењем. 

    Познати центри за развој српске кошарке су превише запуштени. Деца из средина — из којих су долазили најбољи бекови и кошгетери — попут Чачка или Краљева, или немају где да тренирају или их, чим иоле покажу знаке да од њих може да постане добар играч, купе менаџери. У бољем случају, велики клубови.

    У бившој Југославији је то било решено далеко другачије и боље, јер су у тим срединама функционисали клубови који су били стабилни прволигаши.

    Борац из Чачка је, на пример, 23 сезоне играо у савезном рангу такмичења, све до 1990. године, када се распала СФРЈ. Па кад из таквих средина и оду асови попут Драгана Кићановића, Радмила Мишовића или Желимира Обрадовића, ипак остане и клуб, и тренер и део екипе, од којих деца могу да уче. Данас тога нема.

    Са становишта српског пореског обвезника, али и државе која дугорочно мисли на развој и опстанак на високом нивоу кошаркашког спорта, далеко је исплативије да милиони евра које држава трансферише Црвеној звезди и Партизану буду искоришћени за опремање сала или хала при основним и средњим школама.

    Деца из тих средина имала би где да тренирају, а постоји могућност формирања и неке лиге тих средњих школа или клубова при школама. Таленти би се издвајали, постепено одлазили, а нови би долазили. База би поново оживела, велики број деце — па и оне која нису много талентована — ту би радом нашао своје место. На крају ланца би корист имали и велики клубови, али и репрезентација.

    Овако како се тренутно немарно односи, држава као да константно повремено издвaјa новац за санирање крова, а темељи куће јој тону и тону.

    Рокер и песник Бора Ђорђевић — Чачанин — давно је смислио стих:

    „Биће нових Радмила, биће нових Кића, Чачак је колевка успешних младића“.

    Међутим, упркос таленту, а и веровању да Чачани имају добар шут јер пре уласка у кошаркашку салу оперу шаке на Морави, питање је хоће ли имати ко да опере шаке. Тачније, хоће ли их прати на Морави, на Дунаву или некој реци у Европи. И колики број њих ће их прати.

    Тагови:
    клубови, новац, клуб, Јадранска лига, кошарка, ФИБА, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога